Lola je sedela tiho sa knjigom u krilu i zamišljeno gledala kroz prozor. Mama i tata su bili na poslu, domaći je odavno završila, a knjiga – koliko god bila zanimljiva – nije mogla oterati tugu iz njenih očiju. Pravila se da ne vidi prazno lastavičje gnezdo na terasi. Pravila se, pravila, pravila… Pa dobro, skoro pola minuta! Onda je pogledala i uzdahnula.
Laste su celog leta cvrkutale veselo tu na terasi njenog stana. Sva druga deca su imala dvorište, kucu ili macu, a ona – ona je konačno imala nešto čime se niko drugi nije mogao pohvaliti! Ptice! I to ne bilo koje ptice, već laste.
Svako ko se malo razume u slobodu zna da laste biraju samo zlatne devojčice za svoje prijatelje.
Lola je bila baš to – devojčica sa srcem od čistog zlata!
– Da li su već preletele preko Sredozemnog mora? Možda su već stigle tamo, u Egipat ili koji god da je njihov jug, kod neke afričke Lole. Hoće li mi se vratiti? – mislila je.
– O, Lolo! Lolo! – čulo se ispred zgrade. Učinilo joj se kao da su Kalina i Lazar.
Istrčala je na terasu i ugledala ih.
– Ehej, otkud vi?
– Bili smo kod bake i deke, pa smo rešili da dođemo do tebe, ‘ajde, obuci jaknu i silazi!
Šetali su svo troje kroz naselje i bilo je jasno, čak ni veseli Lazar i njegove blesave šale ne mogu nasmejati Lolu.
– Znaš, te laste su izabrale tebe i ja sam sigurna da će ti se vratiti – rekla je Kalina i zagrlila je.
– Zar ti nisi učila u školi da se laste uvek vrate na proleće? – zadirkivao ju je Lazar. – Znaš šta, one su morale da odu, da naprave mesto za tvog drugog gosta.
– Za koga? – upitala je Lola zbunjeno.
– Za sneg! – pokazala je Kalina na prve pahulje s neba.
Tri vesele dečje prilike trčale su kroz naselje raširenih ruku hvatajući sneg. Malene ruke lepršale su kroz vazduh kao lastavičja krila.
Bilo je to kao proleće u decembru.
