Primer pismenog sastava na temu „Nisam Alisa, ali sam i ponekad u zemlji čuda“ za učenike srednjih škola.
Nisam Alisa, ali sam i ja ponekad u zemlji čuda
Svet je jedna velika zemlja čuda. Svi negde jure i žure, postavljaju pravila koja zatim prekrše, vole, ali ipak povređuju, iščekuju nešto da bi kasnije bili ravnodušni. I tako prolaze dani. Na kraju shvatimo da je svet čudan, previše čudan.
Dok smo deca naš svet izgleda kao veliko prostranstvo koje nema kraja. I sve je tako savršeno. Igraš se, ideš u školu, drugi brinu o tebi i misle umesto tebe. Obaveza je da budeš srećan i dobar, da budeš primer divnog deteta. Iako je naše detinjstvo ispunjeno velikom slobodom, ipak nam sa svih strana stižu pravila i uputstva: „To nije lepo“, „Ne smeš ovo i ono“, „Moraš tako i tako“. Nekada sam mislila da stariji ne greše i da oni poštuju sva pravila, ali onda sam shvatila da odrasli umeju da slažu, da prevare, da budu nekulturni i loši ljudi. Vremenom sam se pitala kako je to moguće i zašto su nas onda učili da to ne radimo. Zašto uopšte pravila postoje ako ih ne poštujemo.
Svet u kojem živimo zaista je zemlja čuda. Sve je apsurdno i besmisleno, a ljudi nemaju jedno lice. Ponekad sam tako iznenađena koliko svet preda mnom malo znam. Doduše, i kad pomislim da sam ga bolje upoznala, opet neko iznenađenje. Volim iznenađenja, mada im se ne obradujem uvek.
Svet je zemlja čuda. Alisa je stvarno bila u pravu. Odrastanje donosi spoznaju. Oči su nam sasvim otvorene, ali se i dalje ne možemo načuditi. A šta nas to toliko začuđuje? Možda je samo teško biti odrasla osoba, a svet je uvek bio takav. Možda su nas pogrešno učili, pa se zato razočaravamo.
Svet je zemlja čuda. Vreme je tako besmislena kategorija.
I šta je vreme, u stvari? Gde juri beli zec za kojim trči Alisa? Gde on to uporno kasni? Ko ga čeka? Je l’ stigao na vreme i zna li on sam gde kasni? Je l’ on simboliše one koje uvek čekamo ili one koji uvek stižu na vreme? Možda je nemoguće da sve bude po strogom pravilu. Verovatno je teško kad si odrasla osoba i kad moraš stići na bezbroj mesta u određeno vreme. Mada, sve više mi se čini da ljudi nekada ne znaju gde idu i za čim jure niti ko ih čeka. Možda se samo trude da budu odgovorni i da s pravom mogu reći da su odrasle i zrele osobe. Možda su oni i dalje deca i fali im da se neko stara o njima. Možda se samo pretvaraju i glume hodajući u cipelama odraslih, a potajno maštaju ili priželjkuju čokoladu od nekog gosta ili da ih neko pomiluje po glavi i tretira kao dete.
Svet je zaista velika zemlja čuda. Nekada su odluke zrelih i pametnih ljudi sasvim nezrele i glupe. I odrasli nekada ne znaju da presude, procene, odluče, nego se vode nekim stereotipnim pravilima. Naravno, umeju i da pogreše. Zašto da ne. Svi greše, ali, nekada deluje da će pre dete priznati grešku nego odrasli. Odrasli vole da budu i strogi, pa se nekada i malo smeju. Umeju da budu i nezainteresovani i hladni i da kažu za dečiji problem da je bezazlena glupost. Odraslima je ponekad sve crno ili belo, a deci uglavnom šareno. Zato svako dete sazrevanjem dospeva u tu zemlju čuda koja mu sve menja. Stvarno je sve tako čudno i neobjašnjivo.
Alisa se iznenađuje dok raste i dok se smanjuje i ne može da se načudi da je u jednom trenutku toliko mala da može proći kroz mišju rupu, a onda odjednom toliko velika. Čudi se svom rastu koji je prirodna i normalna pojava, ali odrastanje i sazrevanje donosi spoznaju. Alisa se ne upoznaje samo sa promenama na svom telu, već upoznaje i svet u kome živi, njegove mane i vrline i ljude sa svim svojim osobinama i navikama. Verovatno da je svako dete na putu ka odrastanju bar u jednom momentu bilo kao Alisa – iznenađeno, uplašeno, radoznalo.
Svet je jedna velika zemlja čuda. Odrastemo i iznenađenja se neprestano smenjuju. Iznenadi nas bilo šta, ali najviše ljudi. Čudne su njihove navike, odluke, postupci. Još čudnije je da se potpuno izgubilo ono nemirno i radoznalo dete u njima. Koliko god prednosti donosi odrastanje, želja je svakog čoveka da ostane dete i da uživa u svom vremenski neograničenom svetu, gde ništa nije važno, gde ni beli zec niti bilo ko drugi ne žuri nigde, jer nigde i ne kasne i gde zemlja čuda nije puna iznenađenja. Detetu se čini da je tako daleko od sveta odraslih i da nikada neće morati da bude zrela osoba. Međutim, dok se igra i mašta, godine mu tako neprimetno izmiču, a onda dođe trenutak kada shvati da su igračke prevaziđene i da je sasvim sigurno zakoračilo. Da, u zemlju čuda.
