Početna Porodica Tatin i mamin kutak O igri i odrastanju nekad i sad, govori dr Emil Kamenov

O igri i odrastanju nekad i sad, govori dr Emil Kamenov

878
0
PODELI
dete u sobi
foto: www.pexels.com

Igre su jedini prostor u kome se različite generacije mogu susretati i razmenjivati na ravnopravnom nivou.

Uprkos napretku nauke tehnike i tehnologije, kao i sve boljem životnom standardu, problemi dečjeg odrastanja su danas teži nego ikada iz istih razloga zbog kojih je Ž. Ž. Ruso pozivao: „Vratimo se u prirodu!“ Period detinjstva se sve više produžava, razlike između sveta dece i sveta odraslih produbljuju, tradicije postaju deplasirane u novim kontekstima i gase se… Otuda je sve teže vaspitavati decu (ako pod vaspitanjem podrazumevamo zajedničko življenje, spontanu asimilaciju kulturnih dobara iz životne sredine, prirodnu komikaciju među generacijama…).

Od generacijskog jaza nemaju koristi ni deca ni odrasli

Odrasli su se odvojili od dece kada je njihov rad postao suviše složen da bi u njemu učestvovali najmlađi. Osim toga, deca su se sve duže morala pripremati za učešće u radu… Izolovana su iz realnosti, zatvorena u bezbedne zidove predškolskih i školskih institucija, internata, igrališta, dečjih soba… Stvorena je i posebna kultura za decu – dečja moda, dečji filmovi, dečja književnost…

Razdvajanje svetova dece i odraslih prouzrokovalo je i razdvajanje njihovih igara… Ako pogledamo srednjevekovne slike koje prikazuju igre (recimo Brojgelova slika), videćemo da su igre i igračke dece i odraslih iste; oni se igraju zajedno i na isti način, nema razdvajanja. Danas je situacija drugačija – odrasli su izgnani iz sveta detinjstva a deca zarobnjena u njega. Većina igara i igračaka su tačno namenjeni određenom uzrastu, što znači da je došlo do uzrasne segregacije. Zajednički život, komunikacija i razmene su postali retkost među generacijama na štetu i jednih i drugih.

Nema čak ni toliko mešanja među njima da bi se tradicionalne igre spontano prenosile sa starijih na mlađe: svako ima svoje igre a igračke se biraju i kupuju pod uticajem svemoćne reklame. Stvara se čitav jedan svet infatilnih tričarija, pukih vremekrata, koji je privlačna ali besbeskorisna zamena za stvarnost u koju deca nemaju pristup, loše se pripremaju za ulazak u nju.

“Pogubili smo decu u velikim stanovima i više ne možemo da ih pronađemo. Dete koje ima svoju sobu sve je manje naše dete. Svoja soba to je dobro rešenje samo za decu koja imaju loše roditelje. Deca dobrih roditelja nisu zaslužila da žive sama.” – Dušan Radović

Igre u nekom nestvarnom, imaginarnom svetu

Postoje svedočanstva niza istraživača o tome da se povećava životno rastojanje između dece i odraslih, odvaja se životni i igrovni prostor, sve malje vremena deca provode u igri, iščezavaju slobodni tereni za igru, igrališta postaju vrlo specijalizovana i stereotipna, preovladavaju jeftine komercijalne irračke, igra se sve više (pod uticajem masovnih medija) vezuje formom, a naročito sadržajem, za izmišljen svet. Igre su sve više uzrasno i polno homogenizovane, ne postoje stalni igrački timovi, igra je sve jednoličnija, tradicionalne igre nestaju a zamenjuju ih agresivne, motoričke igre siromašne sadržajem.

Poznato je  da dete napreduje u razvoju  najviše zahvaljujući  raznovrsnosti  i kvalitetu  socijalnih  odnosa  u kojima  učestvuje; lišeno njih ono čak nema prilike da se uobliči u ljudsko biće. O tome svedoče primeri dece odrasle izvan socijalne zajednice, kao što je bio slučaj divljeg dečaka  iz Avejrona, sestara Amale i Kamale koje su odhranili vuci i dr.

Savremena deca, u porodici sa malo članova nemaju dovoljno kontakata ni sa svojim roditeljima. Na putu u ustanove koje će ih izolovati od spoljašnjeg sveta ona sretnu stotine ljudi, ali se ni jedne oči ne zaustave na njima u žurbi svakodnevnog života. Umesto ljudske, dvosmerne komunikacije, njima se nudi jednosmerna komunikacija masovnih medija, čak je i igra mašinama postala veštačka, isprogramirana…

Zeleni ekran zamenio je zeleno polje, ručica “džojstika” loptu i reket, a crtane nakaze drugove u igri. Čak su i roditelji zamenjeni plaćenim osobama čija se pažnja raspodeljuje na mnogo dece…

kompjuter i deca
foto: pixabay.com

Kulturna razdvojenost među generacijama

Najgora posledica opisanor jaza između generacija, pored stalnih sukoba koji se rasplamsavaju, je prekidanje kulturnog kontinuiteta među njima. Ovaj kontinuitet je zapravo uslov opstanka ljudske vrste, jer bi čovek morao neprestano da ponavlja svoj razvojni put još iz kamenog doba. Jaz među generacijama, pored mnogih problema koje stvara u odnosima između starijih i mlađih, ugrožava i kulturni kontinuitet. Za prenošenje iskustva  koje je  čovečanstvo  prikupilo  i uobličilo u svojoj kulturi nije dovoljno ono što se deci pruža formalnim, akademskim obrazovanjem. Deci su igre zapravo najdostupniji sadržaj kulture preko kojih se uspostavlja veza sa generacijam ljudi koji su postojali  i koji postoje.

Igre su važne za decu – one ih zbližavaju sa odraslima

Igre sa svojim pravilima su nosioci niza životnih i praktičnih umenja, strategija rešavanja  problema , obrasci socijalnih odnosa i situacija utkanih u akcione šeme razumljive i prihvatljive deci. Time se bitno razlikuju od apstraktnih šema koje im nudi formalno obrazovanje, teško  svarljivih  i primenljivih  u svakodnevnom  životu.

Takođe, igre su i jedini prostor u kome se različite generacije mogu susresti i razmenjivati na ravnopravnom nivou, prirodno udružene u aktivnosti koja predstavlja opšte zadovoljstvo. Za to pružaju mnogo mogućnosti grupne igre u kojima ima saradnje i takmičenja ili u kojima učesnici igraju razne uloge, kao što je slučaj u karnevalima, maskaradama, nadmudrivanjima, prelima i poselima …

 

OSTAVITE ODGOVOR