Poslednjih godina se dosta govori o stilu vaspitanja koje je zastupljeno u Francuskoj. Popularnosti vaspitnih metoda roditelja u ovoj zemlji u mnogome je doprinela američka spisateljica i novinarka Pamela Drukerman koja živi i radi u Parizu, autorka knjige „Podizanje bebe“. Ova knjiga nastala je kao rezultat njene želje da otkrije u čemu je tajna francuskih roditelja i na koji način su uspeli u tome da ih deca zaista slušaju.
Pamela je ubrzo nakon što se doselila u Francusku tokom druženja sa ljudima iz okoline uvidela drastičnu razliku u načinu funkcionisanja njene porodice i porodica iz Francuske. Nakon što je sa svojim suprugom i njihovim dvogodišnjim detetom provela odmor koji opisuje pridevom „pakleni odmor“, odlučila je da istraži metode vaspitanja francuskih roditelja. U istraživanju se fokusirala na roditelje koji pripadaju srednjoj klasi.
Jasna, konkretna zabrana NE
Ključna i najbitnija karakteristika francuskog roditeljstva je autoritet. Roditelji su nežni, pažljivi i odlučni, a dete ne preispituje njihove naloge. Postavljaju čvrste granice u ponašanju dece, zna se tačno šta je dozvoljeno, a šta ne. U toj vrsti okvira deca imaju sasvim dovoljno autonomije i samostalnosti.
Francuski roditelji nastoje da budu jasni u svojim zahtevima, izriču zabranu u vidu smirenog, odlučnog, kratkog i jasnog „NE“. Mame i tate iz Francuske ne šalju detetu zbunjujuće poruke, već su udruženi i saglasni i striktno se pridržavaju toga šta je dozvoljeno raditi, a šta nije.
Kada je autorka pokušala da otkrije kako disciplinuju svoju decu, shvatila je da francuski roditelji ustvari i ne koriste pojam „disciplina“, jer je previše uzak. Umesto njega, oni se služe terminom „vaspitanje“. Vaspitanje doživljavaju kao svoj najbitniji i stalni zadatak, a kroz njega se postiže i discipilna.
Postoji vreme za porodicu i vreme za sebe
Za razliku od roditelja koji se svrstavaju u grupu tzv. „preokupirajućih roditelja“, i one koje psiholozi nazivaju „helikopter roditelji“, francuske mame i tate uče mališana samostalnosti još od najranijeg uzrasta. Majke ne obleću oko njega u nastojanju da mu slučajno ne bude dosadno i da ga zainteresuju za neku igru.
Naprotiv. U Francuskoj roditelji podstiču decu da budu nezavisna u svim vrstama aktivnosti. Mališani se sami igraju, sami određuju svoj prostor prema sopstvenim mogućnostima. Istovremeno, oni imaju niz kućnih obaveza koje su prilagođene njihovom uzrastu i njihovoj trenutnoj sposobnosti da ih ispune.
Onda kada su roditelji kod kuće zauzeti, francuska deca se mirno igraju sama i ne ometaju roditelje. To je plod upornog roditeljskog nastojanja da kod svog deteta razviju osećanje zadovoljstva i sreće, u trenucima kada je samo sa sobom.
Odlaganje zadovoljstva
To je jedan od najtežih roditeljskih zadataka, pre svega zato što je priroda deteta takva da ono funkcioniše po principu zadovoljstva. To znači da sve ono što je lepo i prijatno mališan doživljava kao nešto dobro i pozitivno i trudi se da takvo ponašanje ustali. Sa druge strane, sve ono što mu je neprijatno, dete doživljava kao loše. Zato ponašanja koja su obavezna i koja podrazumevaju lišavanje bilo čega prijatnog deca teško usvajaju.
Kako to francuski roditelji nauče dete strpljenju? Ono što je Pamela Drukerman otkrila jeste da deca zapravo samo prihvataju svakodnevni stil života porodice. Rituali koje porodica ima u svojoj svakodnevici su presudni u procesu detetovog postepenog učenja strpljenju.
To podrazumeva da dete odlaže zadovoljstvo. Na primer, ako se omiljeni slatkiš jede jednom dnevno u 11 časova, dete se uči da do tog vremena samo sebi nađe drugu zanimaciju, da bude okupirano igrom ili nekom drugom zanimljivom aktivnošću. Deca, dakle, ne dobijaju istog trena ono što traže.
Ovo je veoma važno iz razloga što su mališani koji su u stanju da odlože zadovoljstvo u odraslom dobu racionalniji, imaju bolju koncentraciju, tolerantniji su na frustraciju i uspešniji u borbi sa stresom.
Sa ovim modelom se započinje još od prvih dana bebinog života. A kako? Vrlo jednostavno. Tako što majka ili otac ne uzimaju bebu istog trenutka kada ona počne da plače, nego najpre sačekaju minuti ili dva. Plač je za bebu osnovno sredstvo komunikacije i naravno da joj ništa neće faliti ako plače tako kratko vreme. A tako će se vrlo brzo naučiti čekanju.
Bliski porodični odnosi uz poštovanje individualnih potreba
U svom delu Drukermanova ističe da Francuzi imaju uverenje da čak i najbolji roditelji ne treba uvek da stoje na usluzi svojoj deci. I ne treba da osećaju krivicu zbog toga. To što je neko postao roditelj ne podrazumeva da treba da odustane od sopstvenog života. Naprotiv. Kod njih se podjednako poštuje kako vreme za porodicu i roditeljstvo, tako i vreme za sebe i partnera.
Nepojmljivo je podrediti čitav svoj život i sve svoje vreme detetu. Na taj način roditelji blokiraju put sopstvenoj sreći i konstantno su puni nezadovoljstva, što ima snažan negativan uticaj na kvalitet odnosa među članovima porodice. Dete će biti srećno jedino ako su i njegovi roditelji srećni.
Usvajanje socijalnih veština i razvoj saosećanja
Kod dece se razvija poštovanje i empatija, uče se socijalnim veštinama, ali i tome da nisu centar sveta u kome žive. Na veoma ranom uzrastu u svakodnevnoj komunikaciji roditelji uče decu da kažu „hvala“, „molim“ i sl. Da budu ljubazna i učtiva u iznošenju svojih zahteva, bez obzira kome su ti zahtevi upućeni.
Odrastajući u sinhronizovanoj i skladnoj porodici, usvajajući porodični stil života, deca se istovremeno uče odgovornosti i empatiji. Kako se razvija njihova osećajnost za potrebe drugih, tako raste i njihova spoznaja da nisu centar sveta.
Ovaj članak je inspirisan knjigom „Podizanje bebe“ – Pamela Drukerman
