Pisac iz čitanke Peđa Trajković i književnica Marija Maja D. Nedelјković svojim stvaralaštvom oplemenili su detinjstvo mnogih generacija. Autori su govorili o statusu dečje književnosti danas i njenoj ulozi u razvoju najmlađih.
Koji književni junak je obeležio Vaše detinjstvo i po čemu ga pamtite?
Peđa: Ja pripadam generaciji koja nije žurila da odraste, te je imala dugo i bezbrižno detinjstvo, pa su se i književni junaci sa kojima sam se družio menjali kako sam bivao zreliji. Divio sam se hrabrosti Jovanče, Strica, devojčice Lunje, smejao se dosetkama polјara Lijana, zavideo na avanturama Tomu Sojeru i Haklberiju Finu, bez daha pratio podvige Tarzana, D’Artanjana i Bilba Baginsa, strepeo nad sudbinom Olivera Tvista, saosećao sa tužnim Kvazimodom… No, kad treba izdvojiti jednu knjigu, odnosno jednog junaka, onda uvek biram Alisu (hej, devojčicu!), koja otvara čitav niz magičnih, beskrajno šašavih situacija i još blesavijih likova, koji me i dan-danas, ovako matorog, potpuno fasciniraju.
Maja: Velika je to i prekrasna, razdragana družina junaka dečje književnosti s kojima sam se igrala, smejala, radovala, rešavala zagonetke i nevolјe, borila protiv zla, pravila nestašluke… na tim najuzbudlјivijim, zvezdobernim, a sasvim stvarnim igralištima što se vihorno razlistavaju unutar knjiga… Osim što su već knjige, i kad smo deca i kad poodrastemo, (za)uvek oni naši verni drugari. No, vi rekoste da izaberem. Teško mi je… uh! Da ne nalјutim neke druge junake, e, zato ću samo da vam šapnem, onako u poverenju. I nemojte nikom, nikome da kažete, dogovorili smo se, a? (namiguje) Pa, Melita! Junakinja besmrtne kalambur-knjige Ivana Kušana Lažeš, Melita! Jedna maštovita, radoznala, nemirna devojčica razbarušene, valovite kose boje zlata, s kojom nikad ne znate na čemu ste; neumorna, uvek zapitana… Kad sam bila mala, mislila sam: Melita – to sam ja, ali neću nikome da kažem! (smeh) Sada kada sam odrasla (mada i to je pitanje), i dalјe sam Melita, pa se vi snađite iako sam vam sve rekla u brk, i ne možete baš da se žalite. (smeh)
Koja je uloga književnosti u razvoju dece?
Peđa: Književnost je jedan od nosećih stubova u temelјu obrazovanja i vaspitanja dece, koji odlučujuće utiče na njihovo razumevanje, prepoznavanje, prihvatanje i dograđivanje sistema vrednosti na koji se svako lјudsko društvo oslanja. Uostalom, da nije tako, ne bi kroz istoriju uvek bila predmet različitih ideoloških i propagandnih manipulacija. ZDRAVA književnost stvara ZDRAVE generacije dece, sposobne da razmišlјaju i donose ZDRAVE i progresivne odluke. Važi i obrnuto.
Možda je paradoksalno, ali to se najbolјe vidi baš tamo gde razna neka društva (pa i naše, sasvim upečatlјivo) književnost pokušavaju da potisnu jeftinim medijski agresivnim mentalnim sadržajima, kroz njihovo ukupno moralno, duhovno, pa i svako drugo posrnuće.
Maja: Klјučna je za pravilan razvoj ličnosti, bilo usmena i/ili pismena književnost. Zato je neophodno da bude mudra i radosna, a jedno bez drugog – i ovako i onako – ne ide. Zapitajte mudrace svih vremena i meridijana, pa će vam isto zboriti. Setite se one misli našeg dragog starca Tadeja: Radujte se i pevajte, jer to zla sila nikako ne trpi!
Šta Vas je podstaklo da pišete za najmlađe?
Peđa: Retki su pisci koji su odmah počeli da pišu za decu. Nisam ni ja, naravno. Kada sam bio mlad, deca nisu bila moja cilјna grupa na koju sam želeo da ostavim utisak. Logično, ne osvajaju se devojke dečjim pesmicama. No, kad su i meni počela da se rađaju deca, moj književni senzibilitet i poetika su se značajno promenili, a kako je detinjstvo njih TROJE trajalo dobrih dvadesetak godina, imao sam sasvim dovolјno vremena da se profilišem kao pisac za decu.
Maja: Radost, neugasla radost koja iskri u meni, uprkos svom zlu koje, od davnina, što svedoči sva istorija, do dana današnjeg dana, pritiska svet, a sada i s najozbilјnijom pretnjom da ga uništi. To, razume se, samo ukoliko se mi predamo i dopustimo. Zato je borba neprestana. A deca? Deca su izvor neprekidne radosti, zato ne samo da uživam da pišem za njih već je to za mene bitno i neizbežno, kao što su sunčeva svetlost, voda, vazduh uslovi za život. A iznad svega – lјubav!
Idealni čitalac kome se obraćam je…
Peđa: Odgovor na ovo pitanje naslanja se na prethodno. Često volim da kažem da ja ne pišem za decu, pišem za pametne, a da njih najlakše nalazim u dečjoj populaciji. Istovremeno, vrlo svesno smanjujem svoj potencijalni broj čitalaca, jer moje pesme, koliko god da su lagane i nabijene humorom, obiluju brojnim metaforama koje podrazumevaju određeno predznanje, pa i istraživanje na temu šta je pesnik hteo da kaže. Znate, pamet se ne dokazuje tek tako, treba se malo i potruditi.
Maja: Ko uživa u knjigama, voli da čita, ali razmišlјajući, istražujući, kome su knjige zaista životni drugari, jeste već tim svojim izborom, naumom i radnjom dobrodošao stvaraocu. Idealno – dobrodošao.
Ima li razlike u stvaralaštvu za decu i za odrasle i u čemu se ona ogleda?
Peđa: Osim u pogledu izbora tema i pristupu istim, ne bi smelo da ih bude. Strašno me iritira kada netalentovane skribomane prekomanduju u pisce za decu. Užas! Da stvar bude još gora, takvi uvek imaju nekoga ko će ih podržati u toj misiji, štampaće im knjige, pozivati da gostuju po školama, ma, davaće im i nagrade, što kao krajnji ishod ima osipanje, inače kritično malog broja, čitalaca.
Maja: Nema. Samo je stvarati za decu mnogo odgovorniji i samim tim ozbilјniji posao. Taj veleumni stav lepo i kratko obrazložio je Duško Radović i, sve u svemu, oni koji stvaraju za decu u raznim oblastima to su iskusili.
Gde se danas nalazi stvaralaštvo za decu?
Peđa: U kulturi, koja je poslednja rupa na svirali ovog društva, već dobrih tridesetak godina (pokazalo se kogod da je na vlasti), stvaralaštvo za decu je u potpunom zapećku. Gase se književni časopisi, nestaju književni susreti i festivali, dobre i potrebne knjige teško nalaze put kod izdavača i gube bitku sa komercijalnom literaturom sumnjivog kvaliteta.
Pre nekoliko godina, na otvaranju Olimpijskih igara u Londonu, Englezi, dakle narod koji je svetu darovao parnu mašinu, Darvina, fudbal, Bitlse, internet, kao svoj najveći doprinos civilizaciji proglasio je svoju literaturu za decu. A tamo negde, krajem šezdesetih godina prošlog veka, iz te iste Engleske režiser Timoti Džon Bajford dolazi u Srbiju, smatrajući da je naša književnost za decu superiorna u Evropi…
Eto, uspeli smo sve to da potpuno razrušimo, a bez ijednog racionalnog razloga jer po stvaralačkim potencijalima, osobito u poeziji, možemo bez straha izaći bilo kojoj drugoj zemlјi na crtu. Da ne govorim o tome da je književnost za decu mnogo kvalitetniji deo naše književnosti.
Maja: U zapećku je briga o njemu, sudeći po onome što je na javnoj sceni. Međutim, u biti nije tako, jer ima puno izvanrednih stvaralaca za decu, ali njihova dela nažalost ne dopiru, ili retko dopiru, do čitalaca. Na nama odraslima je, i to u raznim strukturama društva, da prokrčimo puteve sve boreći se protiv ala i veštica i otvorimo vidike ka pravim vrednostima.
Koje teme dominiraju u dečjoj književnosti?
Peđa: Mogu da odgovorim samo za stanje u našoj književnosti, a ni tu nisam siguran da sam baš sasvim kompetentan. Kad je u pitanju proza, imam utisak da već godinama (decenijama čak) postoji matrica koju je postavio Gradimir Stojković, u koju svi upisuju podatke za svoje priče. Revolucionarni zaokret u tom pogledu imali smo sa delima nedavno i rano preminulog Igora Kolarova, čija je nonsens i duhovita proza nešto najbolјe što je naša literatura dala u ovom veku.
Kad su teme u pitanju, naši pisci kao da se po difoltu utrkuju ko će se više osloniti na svet kompjutera, smart telefona, društvenih mreža i drugih virtuelnih sadržaja kojima je opijena generacija Z, praveći kompromise koji ozbilјno srozavaju literarni nivo.
Što se poezije tiče, mislim da je tu stanje znatno bolјe (koliko god ovo budete ocenili kao pristrasno, što i jeste) pre svega zbog nekolicine (nije to uopšte mali broj) pesnika vrhunskog kvaliteta i samosvojstvenog stila. Neću ih nabrajati, jer bih svakako nekog nepravedno zaboravio, a većina su mi i dobri prijatelјi, na šta sam jako ponosan. Uostalom, čitajte Slova na struju, lako ćete ih prepoznati.
Maja: Ako ne prevagnu dečjem uzrastu prilagođene priče o klјučnoj razlici između dobra i zla, i njihovoj stalnoj, beskompromisnoj, lјutoj borbi, kao i neugasla vera da će dobro pobediti uprkos svemu – onda nam se svima loše piše. Gde smo u tom smislu, kaže nam se kad pogledamo oko sebe, kada posmatramo načičkane izloge, reklame, javnu scenu, idiotizovne i/ili satanizovane tzv. igrice i igračke za decu, kojekakve knjige i pesme za njih, pa pozorišne predstave, filmove…
Dakle, kao i u prethodnom odgovoru, glavnu reč ima borba odraslih za večne vrednosti. Kada su ne samo deca u pitanju već i odrasli, jer oni su uzori i učitelјi deci, neophodno je spoznaja da je belo – belo, da je crno – crno, da belo ne može biti crno i obratno. Ipak najopasnije jer je najlukavije je ono – sivo. Naravno, reč je o bukvalno nacrtanom primeru. Jasno slikovitom!
Ovo, podrazumeva se, nije odelјak iz neke teorije o bojama, osim što ima i onih koji govore da belo i crno nisu boje, ali jesu, jesu, boje su, pitajte slikare, a ko hoće filozofsko odmeravanje na tu temu, samo neka izvoli, mi, a ima nas i te kako – bacismo rukavicu.
Da li će knjiga odneti bitku u digitalnoj eri?
Peđa: Bojim se da odgovorim na ovo pitanje. Ono što me najviše plaši je da nam iz osnovnih (ma, ni srednje nisu bolјe) škola izađe polovina dece koja sriče dok čita!!! Mnogo veći procenat nema pojma šta je pročitao ako u kontinuitetu čita tekst duži od jedne strane. Oni menjaju jezik, ubacuju skraćenice, uništavaju pravopis i sve više počinju da se sporazumevaju međusobno znacima po metodologiji pećinskog slikarstva. Doduše, nisu oni ti na koje se knjiga može i treba osloniti u budućnosti. Uvek će postojati kritična masa onih pametnijih… valјda.
Veliki Dušan Radović umeo je da iskoristi nove medije (radio, pa televiziju) i stavi ih u funkciju popularisanja dečje literature i knjige. Mislim da je to pravi i jedini put. Uostalom, ja sam uveliko krenuo njime sa Slovima na struju, doduše, uz velike napore, odricanja, nepravde i nerazumevanja u ovih osam godina apsolutnog volontiranja. Hoću li uspeti? Čisto sumnjam, ali me bar savest ne grize jer se predajem bez borbe.
Maja: Hoće, nego šta. Stara je to, a opet stalno mlada i uvek buduća, i sad sledi ono nezgodno za sve koji su protiv knjige kakvu istorija poznaje – iskusna je to jedna (smeh) kuka, nimalo naivna. A borba jeste na život i smrt, biti ili ne biti, pa kom opanci kom obojci. Naravno da ćemo njoj zdušno pomoći. Ma, mnogo volimo s knjigom da smo pobednici.
Iz trećeg ugla pitala: Jelena Jocić
Izvor: Časopis „Bez limita“
