Biti pisac a posebno pisati za decu nije ni najmanje lako ma kako se to činilo na prvi pogled. Deca imaju istančan ukus i za razliku od nas odraslih nikada neće kurtoazno reći da im se nešto dopada ukoliko im se zaista ne dopada. Deca su najiskreniji čitaoci i svoje emocije pokazuju otvoreno. Našu teoriju je potkrepio razgovor sa Radom Janušić, piscem iz Doboja.
Kada i kako se javila Vaša ljubav prema pisanju?
Od malena sam zavolela čitanje. Čitala sam sve što bi mi se našlo pri ruci, to su bile tatine lovačke novine, bratovljevi stripovi, školski časopisi. Uvek sam pronalazila nešto što bi mi privuklo pažnju i što sam sa zadovoljstvom čitala. Kasnije sam počela da čitam knjige a prve knjige koje su ostavile utisak na mene bile su “Najlepše bajke sveta” i knjga “Hajdi”. To su knjige kojima sam se često vraćala i uvek ih iznova čitala. Čitajući, nekako mi se javila želja za pisanjem, tako da sam počela da pišem svoje prve pesme, u svesku, koju nažalost nisam sačuvala. Sećam se da sam u četvrtom razredu osnovne škole napisala pesmu posvećenu đacima prvacima i tu pesmu sam čitala pred publikom.
Sve Vaše objavljene knjige za decu su istovremeno duhovite i poučne. Kako uspevate te dve komponente da objedinite i koliko je teško sagledati stvari iz dečje perspektive?
S obzirom da sam ja u duši jedno veliko dete, mislim da sa lakoćom uspevam da sagledam život iz ugla deteta, njihove želje, potrebe i htenja posebno u vremenu u kome živimo. Kada pišem za decu uvek imam četiri cilja pred sobom: Kroz stihove im ukazujem na prave životne vrednosti, a to su: ljubav, dobrota, porodica i vera; Želim da im izmamim osmeh na licu, jer dečji smeh je najiskreniji a nije ga lako zadobiti; Odraslima kroz stihove za decu želim da ukažem šta je to što se deci ne sviđa u svetu koji ih okružuje i pokušavam da ih usmerim u pravcu pronalaženja rešenja za dečje potrebe; Da poezija koju pišem bude primenljiva u nastavnom procesu.
Do sada ste objavili četiri knjige za decu. Možete li neku posebno da izdvojite kao najdražu?
Svaka od tih knjiga mi je draga na svoj način i ne bih mogla ni jednoj da dam primat. Ono što me posebno raduje je činjenica da ih i moji čitaoci tako doživljavaju, da ih ne porede i da svaku od njih gledaju kao celinu i da se raduju svakoj novoj knjizi koja izađe iz štampe.
Čini mi se da se zbirka “Anđeli su zapevali” malo razlikuje od ostalih knjiga. Kako ste uopšte došli na ideju da pišete duhovnu poeziju za decu?
Zbirku “Anđeli su zapevali” sam napisala nakon mnoštva pročitanih duhovnih knjiga. U tim knjigama sam pronašla odgovore na pitanja koja su me mučili još od malena i osetila sam potrebu da kroz rimu i deci pomognem da pronađu odgovore na neka važna pitanja koja se motaju u njihovim glavicama. S obzirom da živimo u teškim vremenima i da smo sa svih strana izloženi iskušenjima, mislim da nas samo prava, iskonska vera može očuvati i pravilno usmeriti. Upravo iz tog razloga sam dobila želju da sve to pretočim u stihove, koji su prilagođeni najmlađoj čitalačkoj publici, jer kroz stihove deca lakše usvajaju nova znanja.
Vasa knjiga “Što je lepo neka traje” je finansirana od strane Ministarstva prosvete i kulture RS, jer je ocenjena kao jedna od boljih knjiga namenjenih deci. Možete li sa nama podeliti delić iskustva nekog Vašeg gostovanja u školi i druženja sa decom?
Druženje sa decom me uvek posebno raduje. Deca oplemenjuju dušu i predstavljaju neiscrpni izvor inspiracije. Uživam slušajući ih dok čitaju moje pesme ili izvode dramske tekstove i čini mi se da tek slušajući i gledajući decu i sama postanem svesna onoga što se nalazi u knjizi. Družeći se sa njima nalazim inspiraciju za svako naredno stvaralaštvo, jer tek kada sam okružena decom shvatim koliko sam ustvari i sama dete koje ne želi da odraste. Naravno, imam divnu saradnju sa učiteljicama, od kojih između ostalog dobijam smernice šta je to što decu raduje, što ih bodri, što ih ohrabruje. Kada sam u takvom okruženju, onda sve što radim i stvaram, radim sa posebnim zadovoljstvom i lakoćom.
U pripremi je i knjiga dramskih tekstova za decu. Koliko je teško napisati jednu takvu knjigu, s obzirom da je svaki Vaš dramski tekst napisan u stihu?
Sve zavisi od trenutka. Po nekad stihovi naviru sami od sebe, a nekada pišem danima. Ispravljam, prepravljam, dorađujem. Uvek najpre razmislim šta je to što bi bilo zanimljivo deci i publici, zatim osmislim scenu i prionem na pisanje.
Sem što pišete za decu, pišete duhovnu, ljubavnu i haiku poeziju, kao i kratke priče. Da li sa istim žarom pišete sve ili postoji nešto što Vas posebno čini srećnom?
Sem moje porodice (dece i supruga) pisanje je moja velika ljubav. Sve što napišem, svako moje osećanje pretočeno u pesmu ili priču me čini srećnom.Možda bih ipak primat dala dečjoj poeziji, jer da bih pisala za decu, moram da se prebacim u čarobni dečji svet, da pustim mašti na volju, da istovremeno budem krhka i buntovna i da se isključim iz stvarnosti prepuštajući se beskrajnoj mašti.
Kakvi su Vam planovi za dalje, možemo li očekivati da češće gostujete u Srbiji?
Gostovala sam nekoliko puta u okviru nekih manifestacija kao što su „Vitezovo proleće“ u
Beogradu i „Zmajevi dani“ u Novom Sadu. I uvek nazad sa sobom ponesem lepe utiske iz Srbije. Sa zadovoljstvom ću se odazvati svakom pozivu, jer druženje sa decom je nešto što čoveka iznova rađa. Spontanost i iskrenost je zajednička crta svoj deci sveta. To je nešto što smo svi mi imali kao mali, ali pod teretom vremena kao da nestaje, da se gubi. Deca su ta od kojih možemo da naučimo kako da se vratimo sebi i da oživimo i zauvek sačuvamo to dete koje postoji u svima nama.
Ono o čemu nismo stigle da pričamo a što krasi pozamašnu biografiju pesnikinje Rade Janjušić su brojna priznanja i nagrade za književno stvaralaštvo ne samo na prostorima bivših jugoslovenskih republika, već iz Rusije, Nemačke i većeg dela dijaspore.
Čekajući njeno gostovanje i druženje sa decom iz Srbije, predstavljamo Vam neke pesme iz njenih zbirki, nadajući se da ćete uživati čitajući ih ništa manje nego što je ona uživala stvarajući ih za sve nas.
PUT OKO SVIJETA – RADA JANJUŠIĆ
Spremili se ja i Đole
na put oko svijeta
u torbi nam pola hljeba
i jedna pašteta.
I slatkiša da se nađe
kad nas umor svlada,
dosta žvaka, medenjaka,
keks i čokolada.
Na glavi nam kačket stari
od sunca nas brani,
otkrićemo novi svijet,
postaćemo slavni.
I krenusmo nas dva druga
tri ulice dalje,
pojedosmo sve slatkiše,
možda nešto manje.
Do četvrte ulice smo
požvakali žvake,
al’ dobro je još imamo
keks i medenjake.
Do sledeće ulice smo
smazali ostatak,
al’ moramo ići dalje
to nam je zadatak.
Putujemo, torba laka,
još pašteta viri,
dok je Đole ne pojede
neće da se smiri.
Smaza Đole i paštetu
a i pola hljeba,
čini mi se putovanje
nije kako treba.
Baš nikakva ne otkrismo
nova mjesta razna,
otkrili smo, samo,
da je torba prazna.
I od našeg puta, vidim,
ništa neće biti.
Nismo slavni k`o Kolumbo
al smo barem siti.
PLAN ZA BOLJE SUTRA – RADA JANJUŠIĆ
Mrzim kad mi kažu da sam mali,
niko neće da posluša moj glas,
vi odrasli možda niste znali
mi smo nekad jači i od vas.
Dokazaću da sam ja u pravu,
istog trena napraviti plan,
kako mogu promijeniti svijet,
učiniti ljepšim novi dan.
I već sutra kad ugledam staru,
od života premorenu baku,
pružiću joj ruku na ulicu,
prevesti je slabu i nejaku.
Zagrliću svoju sestru malu,
i pomoći drugu u nevolji,
dragoj majci donijeti petice,
dokazati kako sam najbolji.
Polako će i svijet da se mijenja,
izgradiće djeca ljepše sutra.
Neka svako učini bar jedno
dobro djelo svakog novog jutra.
