Početna Škola Sastavi - teme Pismeni sastav iz srpskog jezika „Stariji nas ne shvataju“

Pismeni sastav iz srpskog jezika „Stariji nas ne shvataju“

2102
0
PODELI
tužna devojčica
foto: pixabay.com

Primer pismenog sastava na temu „ Stariji nas neshvataju“ za učenike 5 i 6. razreda osnovne škole. Ova tema objavljena je u časopisu za dečje umetničko stvaralaštvo „Dečje iskre“ 1983/1984. godinu.

Pismeni sastav koji je pred vama se uklapa u teme u koji ma se opisuje odnos sa okolinom, ili možda jedan doživljaj u školi i slične teme.

Stariji nas ne shvataju

Vesela dečja igra ispunjava moje detinjstvo. Svi misle tako. Tako misle i u školi. Tako misle kod kuće. Oni se varaju. Evo, dokazaću im.

Bilo je to baš pred zimski raspust. A raspust sam jedva čekala, i ja i moji vršnjaci. Imaćemo vremena da se odmorimo od školskih briga i učenja. Zbog toga sam bila vesela. Pred sam raspust imali smo priredbu u školi. Nestrpljivo sam čekala taj dan. Ali, baš tada sam prolila toliko suza. A za to su krivi nastavnici i roditelji.

Ustala sam rano, učinilo mi  se kao da nisam ni zaspala. Odlučila sam da se malo pripremim, da se malo uredim i doteram. Nešto je lepo, svetlo u meni. Radost je izbijala iz svakog mog pokreta, svakog koraka. Ali, eto ti majke. Već se vratila sa pijace. Još sa vrata je počela da viče: „Sve moram sama, da odem do pijace, da kuvam, da čistim“. A onda se okrenula prema meni, pogledala me pravo u oči i oštro me upitala: „Zašto nisi pospremila sobu? Zašto nisi spremila doručak? Nisi uzimala knjigu uruke, samo misliš na igru i zabavu. Ne može to tako. Ja sam samo ćutala i mislila: „Sinoć sam učila, ne mogu sad da učim pred priredbu“. Šta je mami? Zar ne može da me shvati? Bila sam ljuta ali sam se ipak nekako umirila i pošla vesela u salu, gotovo kao da se ništa nije dogodilo.

Naša tačka bila je sjajna. Dobili smo puno aplauza i pohvala. Srce mi je kucalo snažno, oči blistale od sreće. Posle priredbe sam pošla u školu. Prva dva časa prošla su brzo. A zatim je došla matematika. Nastavnica je tražila domaći. Tek tada sam se setila: – Zaboravila sam da ga napišem, pomela me je ona majčina grdnja. Dobila sam jedinicu. Stotinu misli vrzmalo mi se po glavi. I to mi je neka nastavnica! Zna bili smo na priredbi, mogla nam je oprostiti. Ali ona nije obraćala pažnju na to. Nikada do sada nije davala jedinice za domaći. Ovo je bio privi put, i to baš sad kad ja nisam napisala. Bila je ljuta, videlo se to na njenom licu. Možda je naljutio neko drugi, možda nije ni važno, ali zašto je morala da mi pokvari raspoloženje. Zašto baš na taj način da mi otkloni sreću… Bezbroj takvih pitanja vrtelo mi se u glavi. Zar baš niko ništa neće da nam oprosti? Niko da nam pomogne?

I tako iz dana u dan. U školi i kod kuće, samo viču: Učite, radite! Daju jedinice za svaku grešku. Nikad se sa nama i ne pošale. Ne shvataju da smo mi još uvek deca, da nam treba pružiti sreće i igre, bar u detinjstvu jer nakon toga dolaze nove brige i obaveze. Zaboravljaju da su i oni nekad bili deca željna igre i bezbrižnosti, kao što smo mi sada.

 

OSTAVITE ODGOVOR