Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „ Obrazovanje – put ka svetloj budućnosti “ za učenike srednjih škola.
Obrazovanje – put ka svetloj budućnosti
Naši roditelji često su se služili i služe se rečenicama: „Uči da bi bio neko i nešto u životu“, „Uči da sutradan ne bi bio gladan i bos“ ili „Tvoja je budućnost u tvojim rukama“. Verovatno da nema deteta koje nije čulo ove reči svojih roditelja, i to od prvog razreda osnovne škole, pa nadalje, tokom celog obrazovanja. Dok smo mali i tek učimo da čitamo i pišemo, nama ove rečenice samo prođu kroz glavu, gotovo ne misleći kakvo je njihovo značenje. Već nekoliko godina kasnije, njihovo značenje postaje jasnije, jer naše sazrevanje donosi i suočavanje sa realnošću i onim što nas okružuje. Da bismo izbegli težak u mukotrpan život i ružnu budućnost, uzimamo knjige, udubimo se čitajući i učeći informacije od kojih će zavisiti naše ocene, a kasnije i naše mogućnosti da znanje stičemo na nekim višim lestvicama, a od svega toga zavisi hoćemo li biti gladni i bosi, kako naši roditelji vole da kažu.
Razmišljam da li je svrha učenja i obrazovanja samo lagodna budućnost i puno novca. Koja je svrha svih udžbenika koji nam prođu kroz ruke tokom čitavog školovanja? Da li se može živeti i bez informacija koje godine se koja bitka dogodila, koji pesnik je napisao ovu ili onu pesmu i zašto ju je uopšte napisao, koja joj je svrha i šta ga je motivisalo da je napiše; da li su sve informacije o prašumama, okeanima i rekama podjednako važne kao i one o anatomiji čoveka, o nekom zakonu iz fizike, nekom gramatičkom pravilu ili još gore, izuzetku, iz maternjeg ili stranog jezika koji učimo. Nekada se na sve te silne informacije gleda kao na neki put koji vodi ka odličnoj oceni, diplomi, dobrom poslu. Naravno, u našoj glavi se godinama smenjuje niz novih i različitih podataka, obrazaca, godina, naziva, imena… I sve to prođe kroz naše misli poput neke smernice ka boljem sutra. Međutim, nijedna informacija nije toliko važna ako mi ne shvatimo svrhu zašto je učimo.
Čini mi se da je u obrazovanju najvažnija čovekova znatiželja. Ako čoveka ne zanima kako se razvijalo ljudsko drušvo kroz vreme, koja je svrhva bitki, seoba, kako su ljudi živeli u različitim vremenima, onda su sve informacije o tome sasvim beskorisne. Učiti znači širiti vidike, a ne maštati o plati koja će ostvariti sve želje. Novac nema vrednost koju ima znanje, i zato se novcem sve može kupiti. Sve, sem znanja. Novcem se ne kupuju široki vidici koje gradimo čitajući i učeći, niti se novcem može kupiti znanje kojem raspolažemo dok razgovaramo sa nekim, niti izgrađen i istančan ukus ako sa nekim raspravljamo o umetnosti. Bez obrazovanja zauvek ostajemo slepi kraj očiju.
Zatvaramo sve mogućnosti da saznajemo i da čitamo o onome što nikada do sada nismo pročitali. Učiti znači razumeti kakav je svet u kojem živimo, kako je on nastao, kako se razvijao i sve što taj svet čini potpunim. Interesujući se za sve te podatke imamo priliku da sazrevamo, da se razvijamo i bolje odnosimo prema stvarima i drugim bićima. U prilici smo da učimo i saznajemo zajedno sa vršnjacima, najboljim drugarima; da kroz šalu, zabavu i smeh dolazimo do znanja. Zato je đački život najlepši period u životu.
Nažost, mnoga deca školu doživljavaju pogrešno. Grade mišljenje da se u školi sve mora, da nemaš drugog izbora, da su svi strogi i preki, da u školi postoje samo kazne i pokude i da je to jedna velika zgrada u kojoj gradivo moraš učiti na silu. Naravno da škola nema tu svrhu. Važno je imati na umu da škola nudi odrastanje i sazrevanje, pre svega, a zatim i obrazovanje. Nakon mnogo godina učenja, prolaženja kroz različita iskustva u školi i van nje, družeći se i rastući, shvatamo čemu sve ovo. Ponekad imamo osećaj da smo prevalili veliki put, izborili se sa brojnim preprekama, uložili veliki trud i konačno došli do cilja. Međutim, kada je u pitanju znanje i obrazovanje, cilj skoro i da ne postoji, jer učimo čitavog života, granice ne postoje.
Postoji jedna divna istina, sročena u nekoliko reči: „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“.
