Proleće je za mnoge ljude najlepše godišnje doba i teme o proleću su nezaobilazne u nastavi. Međutim, mnogim učenicima opisne teme predstavljaju teškoću, često nemaju ideju na koji bi način opisali sve ono što vide oko sebe. Jedan od najboljih načina da usavrše svoje pisanje je čitanje radova svojih vršnjaka. Problem je što je bilo teško pronaći dobre i kvalitetne radove koji mogu poslužiti kao primer. Mi smo rešili da pomognemo deci pa već neko vreme objavljujemo različite teme u okviru sekcije SASTAVI. O proleću smo objavili puno različitih tema pa tako pored ove “Proleće svuda oko nas” možete pronaći i teme poput: “Proleće u mom kraju”, “Proleće u šumi”, “Proleće na livadi” i mnoge druge.
Ovaj rad pronašli smo u časopisu “Neven” iz 1983. godine, a napisala ga je Violeta Kovačev tada učenica VIII razreda OŠ “Jovan Popović” iz Novog Sada.
Proleće svuda oko nas
Sunce je već daleko odskočilo na aprilskom nebu kada sam stala na smeđi putelјak što krivuda kroz naš voćnjak. Koračajući stazom ushićeno sam posmatrala meni toliko znani predeo, koji ne videh tokom čitave ove zime, i koji, privučen toplinom sunčevih zrakova, tek što je počeo da se budi…
Činilo mi se kao da je priroda oko mene oživela – sve je odisalo nekom vedrom svežinom, koja kao da opija svojim miomirisom. Hodajući, sasvim nesvesno sam se trudila da udahnem punim plućima ove mirise, ispunjene mekim šuštanjem vlažne trave pod mojim nogama. Zagledala sem nežne, smaregdno-zelene pupolјke listova kako izviruju pod belim čašicama rastvorenih cvetova jabuka i krušaka, koji su u gustim skupinama obavijali granje voćnjaka. Slušala sam govor malenih bubica, čijim je zujanjem bio ispunjen čitav vazduh, potpuno čist i proziran.
Ponekad bih slučajno dodirnula rukom granje iznad mene, pa bi se tada krupne kapi rose kotrlјale i padale na moju kosu, uvlačeći se i u najzamršenije vlasi. Onda bih pogledala gore, u nebo, u čijim su beskrajnim, svetlim dubinama nečujno klizili i promicali paperjasti beli oblaci, za kojima su u jatima plovile ptice što se vraćaju se juga. A kad bih ponovo pogled vratila na zemlјu, ugledala bih nežne mladice i izdanke kako lagano izbijaju iz mrke, mirisne zemlјe… Ali sunce već poče da se kloni ka zarumenjenom horizontu, te odlučih, da, praćena udalјenim šumaranjem vetra, polako krenem kući.
Taj dan ostaće mi u sećanju još dugo, dugo vremena. I danas, kada u mislima dočaram te prekrasne trenutke, čini mi se kao da sam, videvši jedno pravo proleće, uspela da zavirim u stranicu beskrajne lepote večnosti i života…
Violeta Kovačev, VIII
OŠ “Jovan Popović” Novi Sad
