Dragi osnovci kako su teme za pismene sastave raznolike daćemo vam primer sastava na temu o praštanju. Sastav koji je pred vama može da vam posluži ne da ga prepišete, već da ga pročitate kako bi se kod vas iznedrila neka nova ideja. Ovo nije tema u kojoj je prikazana neka konkretna situacija već govori o praštanju kao osobini koja se neguje od ranog detinjstva.
Sastav o praštanju
Mama me je uvek učila da budem dobar čovek, da umem da saslušam, posavetujem, da budem iskrena i da uvek imam puno razumevanja. Takve reči mi nisu uvek bile jasne i često sam mislila kako su to ustaljeni saveti koje svako dete dobije od svojih roditelja. Tokom odrastanja, kroz niz različitih situacija i događaja počela sam da shvatam šta su te reči značile, da to nisu bili prazni saveti već smernice kroz život.
Nije uvek bilo onako kako sam ja želela, nisam kod svih ljudi pronalazila toplinu i ljubav kao u svojoj porodici, čak ni ljudi nisu uvek bili onakvi kakvima sam ih ja zamišljala. Pokušavala sam da dokučim zašto smo svi različiti i ko je u pravu – oni ili ja. U takvim trenucima na um bi mi dolazile mamine reči, pogotovo reči: razumevanje i praštanje, čiji sam smisao postepeno i neprimetno shvatala.
Sve proističe iz čovekove slobodne volje kojom gradi odnose sa ljudima, posmatra svet oko sebe i shvata svoje postojanje u njemu. Nije uvek onako kako smo mi zamislili i onako kako očekujemo. Ponekad nas iznevere želje, ljudi ili izneverimo sami sebe. Dok tražimo krivca i jurimo za istinom, svet nastavlja dalje. Čini se da je nekada bolje ne tražiti krivca već stavri i ljude prihvatiti onakve kakvi jesu.
Iz ranog detinjstva pamtim da sam se često ljutila na mamu i tatu, braću, drugare iz škole. Ljutila sam se ako neko ne održi obećanje, ako me neko slaže, prevari, a nekada i zbog manjih stvari. U suštini najteže mi je bilo da razumem i oprostim. Vremenom sam i sama umela da pogrešim i izneverim nekoga, a onda bih sebično tražila razumevanje koja nisam umela da pružam. Takve situacije su me naučile da ljudi nisu idealni kao što ni ja nisam idealna. Svi ljudi greše, svi budu u prilici da nekoga rastuže, uvrede, slažu. Međutim, ako svakoga ko pogreši budemo odmah odbacili, ostaćemo sami. Stoga je razumevanje i praštanje izuzetno važno, jer je ono spona između ljudi. Oprostiti znači usrećiti sebe, učiniti da stavri postanu bolje i prihvatljivije.
Nekada reč ‘izvini’ ne znači puno i malo vredi ako je onaj kome je upućena tako lako odbaci, a često je odbacuju zbog straha i nenaviknutosti da je najvažnije pružiti ruku, ruku pomirenja i nove šanse. Oprostiti nekome, ne znači zaboraviti ono što nas je povredilo, a još manje znači ispasti slabić mekog srca. Oprostiti – to je put koji vodi ka odrastanju, sazrevanju, koji oplemenjuje i čini da postanemo bolji ljudi, da se lakše krećemo kroz život i događaje. Oprostiti nekome znači da otvaramo srce i vedrimo um. To znači da su naše misli rasterećene gneva i ljutnje, da smo u stanju da volimo onoliko koliko smo u prilici da oprostimo.
Sa odrastanjem, reči koje sam slušala i čije značenje nisam razumela, počele su jasno da pokazuju svoje ciljeve u svakoj težoj situaciji i onda kada nisam zašto, kako, ima li nešto smisla, odgovori su sami dolazili – razumeti i prihvatiti, oprostiti i pružiti ruku. Sve čime sam se kasnije vodila bili su mamini saveti o tome kako se postaje dobar čovek. Svaka teža prilika potvrdila je da ti saveti nisu prazne reči, već korisne smernice i putevi, te da je najbitnije smelo koračati njima.
