Početna Škola Sastavi - teme Pismeni sastav za srednju školu na temu “Iskrena pesma”

Pismeni sastav za srednju školu na temu “Iskrena pesma”

1731
0
PODELI
foto: pixabay.com

Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „Iskreno o Iskrenoj pesmi“ za učenike srednje škole. Ova tema je iz gradiva, a odnosi se na analizu pesme Milana Rakića „Iskrena pesma“.

Iskreno o Iskrenoj pesmi

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ovakvim uvodom u pesmu, slutimo šta sledi, još jedna ljubavna priča, koja se kosi sa zakonima realnosti. I nesvesno zbog toga više obraćamo pažnju na stil nego na samu suštinu, ali pojava da zanemarujemo suštinu nam nije strana. I šta je zapravo suština života? Ako pod tim smatramo novac, i materijalne stvari, ostarićemo sami u žalu za izgubljenim životom, ako je to pak znanje, žalićemo što smo previše znali. I sasvim lako možemo otpisati mnogo toga, ali šta biva sa ljubavlju, jel ona predstavlja suštinu našeg postojanja? Ako se ljubav rađa, živi i umire u očima onda zasigurno ne, ali da li je zaista tako?

Kroz iskrenu pesmu gledamo očima pesnika, hodamo njegovim cipelama i slušamo šapat njegove duše, koji iako šapat odzvanjaće dugo u našim glavama. Ne mogu se složiti u potpunosti sa pesmom ali je ne mogu ni u potpunosti osuditi, jer to je jedna od onih situacija kada se nađete u nepoznatom i ne znate šta je ispravno. Poštujem “iskreni” deo pesme u kom pada maska i istina ostaje ogoljena. Deo u kom je pesnik zahvalan na telesnoj ljubavi i to hrabro iznosi i sastvim iskreno priznaje da se njegovi osećaji tu i završavaju. I kroz celu pesmu na dalje provlačiće osećaje a ne osećanja, i to je deo koji želim da osudim.

Ako sagledamo širu sliku, istina je da previše mislimo, a premalo osećamo i da smo izgubili razliku između osećaja i osećanja. Ali ako to prihvatimo izgubili smo borbu života. U mračnom životu svakom je potrebna svetla tačka da ga provede kroz tamu, a ako svesno ispustimo izgubićemo se. Pesnikova osećanja jesu stvarna iako na prvi pogled to ne izgleda tako, čak i površna senzualna želja ne može da nastane bez podsticaja. Ali njegova osećanja tu i završavaju, stvarna jesu ali ne i duboka. I tako bira da bude svedok onoga što se dešava ali ne onaj koji proživljava, i time dozvoljava životu da prođe kraj njega.

I zato ću ti uvek reci: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

Ništa drugačije ne postupa ni ona, puki predmet požude, jer sklapa oči pred onim što ne želi da vidi.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

Ako ovom pesmom prihvatamo da platonska ljubav ne postoji, kako ćemo objasniti velika dela naše i svetske književnosti koja počivaju na istoj. To znači da ne verujemo u ljubav Dantea i Beatrise, Petrarke i Laure, Laze Lazarevića i Lenke Dunđerski. Kako ćemo objasniti ljubav koja prevazilazi prostor, vreme, ljudskost i površnost, kako ćemo objasniti ljubav koja prevazilazi život. Zato odbijam da verujem u površnost ljubavi i osećanja uopšte, i to je deo pesme koji želim da osudim.

Ostaje činjenica da oči nećemo lako skretati pred istim, vođeni ovom pemom, ali ostaviću prostora da verujem da je pisac samo Dante koji nije sreo svoju Beatrise.

Iskrena pesma – Milan Rakić

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,

kad prođe sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva –
da ja u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reci: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drveću žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

 

OSTAVITE ODGOVOR