Početna U svetu knjiga Dečije priče Pismo jednog dečaka – Slavica Bijelić

Pismo jednog dečaka – Slavica Bijelić

355
0
PODELI
Pismo

Ana je bila na izletu sa roditeljima kada je pored jednog žbuna na livadi ugledala zamotuljak oblepljen trakom. Kroz celofan se jasno videlo da se radi o presavijenom listu papira na kome je pisalo “ZA TEBE.” Par sekundi je razmišljala da li da uzme ili da se pravi kao da nije videla? Preovladala je dečja radoznalost. Lagano je odmotala celofan, kako ne bi iscepala papir koji se nalazio unutra.

“Dragi nepoznati druže,

kada nađeš ovo pismo, pročitaj ga i jedino što te molim, pomoli se nekad za mene. Seti se bar pre spavanja da jednu misao pokloniš meni i drugoj deci meni sličnoj.

Za razliku od tebe ja nemam mamu i tatu. Nemam topli dom i poljubac za laku noć. Za razliku od tebe ja ne mogu da hodam, trčim i puštam zmajeve ka nebu. Vid mi je oštećen na rođenju, ali srećan sam da postoje naočari sa odgovarajućom dioptrijom. Moje ruke su živahne i pokretne, ali moje malene uši ne čuju. Za razliku od tebe ne umem razgovetno da pričam, ali mogu da razumem druge tako što im pratim pokrete usana. Umem da pišem. I volim da pišem. Volim i da čitam. Sve sam to naučio zahvaljujući dobrim tetama koje me čuvaju, koje brinu o nama. Moji drugari i ja živimo u domu. Kažu da se zove “Dom za decu ometenu u razvoju.” Ne žalimo se. Lepo nam je ovde. Imamo divne i brižne tete i imamo jedni druge. Ponekad smo tužni. Kažu da je tuga normalno osećanje. Ponekad nas obuzme osećaj odbačenosti, jer niko od nas ovde ne zna šta znači topli roditeljski zagrljaj. Istina, tuga kratko traje. Odagnaju je tete koje su uvek uz nas. U njihovu ljubav smo jedino sigurni.

Uveče kad Mesec krstari nebom, sedimo u prostranom holu bodreći jedni druge. Imamo zajedničku crtu, a to je odsustvo mržnje i veliko srce za praštanje. Ne zameramo roditeljima što smo ovde, ali nam se ponekad otme pitanje – Zar su morali baš tako? Verovatno jesu, jer nisu umeli drugačije. Opraštamo im.

Raspisao sam se, a ti verovatno žuriš da se igraš. Nemoj da budeš tužan dok budeš čitao moje pismo. Imam samo jednu molbu. Pomoli se ponekad za mene i moje drugare. I još nešto…Zamoli svoje drugare, poznanike i sve koji čine tvoj mali dečji svet, da kada vide nekog poput mene, ko im se naoko učini drugačiji, zamoli ih da ne okreću glavu, da nas ne sažaljevaju. Zamoli ih da nam u prolazu upute samo jedan osmeh saosećanja. To je sve što tražim.

Vašim toplim osmesima mi se hranimo. Daju nam snagu da istrajemo. Ne bih te više zadržavao. Igraj se i budi srećan.

Ja sam već srećan, jer znam da kada pismo stigne do tebe ništa više neće biti kao pre. Znaću za svakog prolaznika, koji nam uputi osmeh ohrabrenja na ulici, koji nam pokloni malo pažnje, znaću da si ga ti naučio tome. Svake noći mirno ću utonuti u san znajući da imam tebe koji se moliš za mene. Hvala ti moj dobri druže!”

Ani su se suze slivale niz obraze dok je čitala pismo. – Kažu da je tuga normalno osećanje – kroz jecaje je ponavljala već pročitanu rečenicu. Od tog dana ništa više nije bilo kao pre… Baš kao što je mali nepoznati drug zapisao na parčetu bele hartije, verujući da će stići do nekog ko ima veliko srce.

Priča iz zbirke “UŽIVAJ DOK SI DETE”

 

OSTAVITE ODGOVOR