Početna Škola Analiza lika Analiza pesme „Plava grobnica”, M. Bojića

Analiza pesme „Plava grobnica”, M. Bojića

270
0
PODELI

Plava grobnica jedna je od najlepših pesama celokupne srpske poezije.

Stihovi: Stojte, galije carske, duboko se urežu u srce i sećanje svakome ko ih je bar jednom čuo ili pročitao.

Reč je o jedinstvenoj pesmi o nesvakidašnjem groblju u dubinama Jonskog mora, pored obale Krfa, gde je 1916. godine, u malom vremenskom periodu sahranjeno na hiljade srpskih vojnika. Strahote rata i neminovno stradanje naroda inspirisali su M. Bojića da napiše pesmu Plava grobnica, pesmu o prometejskom stradanju jednog malog naroda.

Pred vama se nalazi analiza pesme Plava grobnica.

O autoru

Milutin Bojić (1892 – 1917) je bio srpski pesnik, dramski pisac, književni i pozorišni kritičar. Za vreme Prvog svetskog rata povlači se sa srpskom vojskom preko Albanije i dospeva na Krf. Ratne godine u životu M. Bojića biće obeležene strahotama  rata, ali i aktivnim književnim stvaranjem.

Bojićeva poezija jasno razlikuje dva smera. Prvi smer se odnosi poletna raspoloženja i osećanja, sa dominantnim motivom čulnosti i životnim optimizmom. Nasuprot pesmama sa ovakvim osobinama, postoje i pesme melanholičnog raspoloženja, sumnji, tuge i pesimizma. Takvu poeziju Bojić nije slučajno pisao. Naime, inspiracija je dolazila iz okolnosti i zbivanja koja su potresala svet i Srbiju. Delovanje spoljašnjih okolnosti – balkanski ratovi, predosećaj svetskog rata, golgota srpskog naroda u Prvom svetkom ratu, značajno su uticale na prelom u Bojićevoj poetici.

Bojić je umro veoma mlad, u dvadeset i šestoj godini života, 1917. u Solunu. Njegova prerana smrt srpskoj poeziji oduzela je talentovanog i angažovanog pesnika čije je vreme tek dolazilo.

Za sobom, Bojić je ostavio zbirke pesama: Pesme (1914), Pesme bola i ponosa (1917) i dve drame: Kraljeva jesen (1918) i Uroševa žendba (1921).

Istorijska osnova pesme

Pesma Plava grobnica objavljena je u zbirci Pesme bola i ponosa 1917. godine. Kako su u pitanju ratne godine nemoguće je pesmu ne tumačiti kroz kontekst ratnih zbivanja i stradanja srpskog naroda u njima. Prvi svetski rat kao jedna od najvećih katastrofa koja je potresala svet, te tako i Srbiju, bio je inspiracija za nastanak ne samo Plave grobnice, nego čitave zbirke. Bojić kao neko ko je učestvovao u ratu mogao je veoma dobro da razume golgotu srpskog naroda. U njihovoj borbi za opstanak video je i bol i ponos, stradanje i mučeništvo, ali i prkos jednog malog naroda da nadjača zlo.

Zbog toga je istorijski kontekst veoma važan za razumevanje pesme Plava gorbnica. On se odnosi upravo na ono o čemu ova pesma peva – nesvakidašnje groblje u dubinama Jonskog mora, pored obala Krfa, gde je od januara do marta 1916. godine sahranjeno nekoliko hiljada srpskih vojnika.

Struktura pesme

Pesma Plava grobnica ima osobenu strukturu. Sastoji se od četrnaest strofa. Iako su sve strofe katreni, one se razlikuju po broju stihova, te se tako smenjuju oni od 14, 12 i 7 slogova.

Pesma počinje stihovima: Stojte, galije carske, a primetićemo da ovim stihovima počinje još nekoliko strofa. Sve ove strofe sem toga što počinju isto, imaju i zajednički himnični ton, patos i emocionalnost. Zato su ove strofe posebno važne i ključne za pesmu. Gledano u celini onda, stih: Stojte, galije carske, ponaša se kao svojevrsni refren pesme.

Pošto prva i zadnja pesma počinju ovim stihom ostvarena je prstenasta struktura pesme. Između njih još dve strofe imaju refren: Stojte, galije carske. Na taj način tvore se tri jasno odelite smisaone celine.

Stofe u kojima je stih četrnaesterac ukazuju na izraženi herojski prkos, dok  sedmerci donose neki svečani mir i tišinu. Time je postignuta posebana emocionalnost i tenzični ritam.

Prva poetska celina

Ova celina se odnosi na prvih pet strofa, mada je cela poetska celina podeljena u dva dela. Pesma počinje stihovima: Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne / Gazite tihim hodom / Opelo gordo držim u doba jeze noćne / Nad ovom svetom vodom.

Već prva strofa  Plave grobnice unosi retorički naboj, a on je izražen oblicima imperativa (stojte, sputajte). Takođe, ova strofa unosi i sakralnu atmosferu prožetu svečanim tonom, mirom  groblja i noćne jeza: Opelo gordo držim u doba jeze noćne…

Ovakav ritam prve strofe sve vreme drži pažnju čitaoca. Odvodi ga u neizvesnost, da bi u drugoj strofi saznao da je voda o kojoj govori sveta, jer u njenim dubinama leže „Prometeji nade” i „apostoli jada”. Zapravo, u tim morskim dubinama nalazi se čitavo groblje vojnika – onih koji su svoje živote izgubili braneći čast i slobodu dvoje domovine. Dakle, njima se drži opelo i zbog počasti i poštovanja koje zaslužuju, lirski subjekt zahteva mir i tišinu.

 

Nadalje kroz strofe prve poetske celine, more i morske dubine dobijaju na značaju, jer je to prostor koji krije hiljade mrtvih vojnika. Zato se za taj prostor kaže da je „hram tajanstva”  i „grobnica tužna”. Primetno je da l. subjekt o svom stradalom narodu govori kao o svetim ličnostima. Pritom, on ima razumevanja za njihove nemirne duše koje kao da lutaju iznad mora.

Druga poetska slika

Ova poetska celina odnosi se na 6, 7, 8. i 9. strofu. Počinje refrenskim stihom: Stojte, galije carske, a nastavak ponovo ukazuje na groblja naroda l. subjekta, tj. njegove braće. Stihovima: Zavite crnim trube / Stražari u svečanom opelo nek otpoje / Tu, gde se vali ljube, ukazuje se ponovo na počast svim palim borcima.

Međutim, poštovanje se tu ne zaustavlja. Oni koji su dali živote za svoju domovinu moraju se pamtiti i kako vreme bude odmicalo. Istorija ih ne sme zaboraviti. Njihova dela jedino će se pamtiti ako se generacijski budu prenosila i ako potomci budu znali ko su im preci.   U drugoj poetskoj celini jasno je izložena ideja da se rat i stradanja nikada ne smeju zaboraviti. Još više, imena koja su svedočila svim tim strahotama moraju biti uneta u istoriju. Trebalo bi da oni budu ponos i uzor svom narodu, svetla prošlost i nauk za budućnost.

Stihovi koji iznose takvu ideju glase: Jer proći će mnoga stoleća, ko pena / Što prolazi morem i umre bez znaka, / I doći će nova i velika smena, / Da dom sjaja stvara na gomili raka. A zatim se nastavlja i u sledećoj strofi stihovima:  Ali ovo groblje, gde je pogrebena / Ogromna i strašna tajna epopeje, / Kolevka će biti bajke za vremena, / Gde će duh da traži svoje korifeje.

Treća poetska celina

Zadnja poetska celina obuhvata 10, 11, 12, 13. i 14. strofu i u njoj se ponovo prikazuje aktuelni trenutak zagledanosti l. subjekta u plavu grobnicu. I ova poetska celina počinje refrenskim stihom: Stojte, galije carske, koji kroz čitavu pesmu ostavlja utisak da lirski subjekt vodi dijalog sa imaginarnim galijama.

On ponovo zahteva muk i tišinu: Jer hoću da vlada beskrajna tišina, ali ona ovoga puta ne bi bila u čast poginulih, već bi imala drugi povod.

 

Zapravo, kroz tišinu svi oni koji su poginuli braneći domovinu moći će da čuju „huk borbene lave”. Dakli, oni sada umesto opela i počasti dobijaju priliku da oslušnu prkos svog naroda koji naslućuje slobodu – nešto toliko dragoceno zašta su se baš oni borili i poginuli. To će im biti jedina potvrda da borba nije bila uzaludna i da je vredelo poginuti. Glas naroda koji se bori i prkosi, njima poginulima značiće da su Jonsko more i plava grobnica s razlogom postali svedočanstvo  prometejskog  stradanja  jednog  malog  naroda.

 

OSTAVITE ODGOVOR