Pred vama se nalazi ukratko prepričano delo “Početak bune protiv dahija”. Tekst koji je pred vama može vam veoma dobro poslužiti i kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da ipak pročitate pesmu i doživite je na svoj način.
Početak bune protiv dahija
Vekovima vođeni jednom željom i nadom, a nemoćni pred silom koja im guši svaku mogućnost da krenu napred, da ne odustaju i ne izgube sebe onda kada gube sve oko sebe, mali, a prkosni narod 1804. godine, svoje dugogodišnje strahove i nemire pretvara u snagu koja im je pokazala put kojim se ide ka slobodi i pravima i koja im je dala priliku da promene stvarnost i ostave neizbrisiv trag u istoriji. Teško stanje koje je zadesilo Srbiju nastaje onda kada su janičari 1801. godine ubili beogradskog pašu Hadži-Mustafu i uzeli vlast u svoje ruke. Tada je počela teška tiranija četiri dahije koje su nemilosrdno mučili srpski narod, uvodeći poreze, harače i čineći teške zulume. Sve to bio je povod da se mali narod podigne i krene u krvavu borbu, braneći svoja prava i slobodu.
Pesma „Početak bune protiv dahija“ pokazuje koji je bio jedini način da se dugogodišnje mučenje okonča i stane na put moćnoj sili koja je prkosila vremenu. Ovu pesmu ispevao je slepi guslar Filip Višnjić koji je i sam bio svedok teškog vremena, te se njegovo svedočenje o zulumima dahija pretvorilo u jednu od najlepših epskih pesama.
Pesma počinje osvešćenjem jadnog naroda koji je odlučio da snažno i odlučno progovori i ustane protiv neprijatelja. Početak bune ima jasne razloge, jasno je predočeno šta je dovelo do ustanka. Ovu pesničku sliku je pevač ukrsrio sa zemaljskim i nebeskim prilikama i svemu tome dao kosmički smisao. Dahije uviđaju da su preterale, da je borba neminovna i da je pitanje trenutka kada će narod, do tada pokorna raja, krenuti u borbu. Na nebu se javljaju predznaci koji simbolički nagovešavaju borbu, ustanak naroda. Na nebu se javlja pomračenje meseca, slike koje podsećaju na krvave barjake, grom je zagrmeo na Svetoga Savu, u sred zime, a na Svetoga Trifuna sunce se tri puta pojavilo iza oblaka. Namučeni narod ove znake shvata kao krajnje vreme da se podigne ustanak, dok dahije uviđaju da se bliži kraj njihovoj tiraniji, zbog čega počinje stah i panika za sopstvene živote.
Na Nebojšinoj kuli dahije se sastaju da vide šta će dalje činiti, te iznose tepsiju sa vodom, gataju po vodi i u zvezdama koje pokazuju budućnost oni vide da nijedan dahija nema glavu. Zatim čitaju predskazanja iz starih svetih knjiga – indžijela, u kojima je ostala zapovest od cara Murata, pre smrti na Kosovu da raju ne muče, već da je paze, jer je najvažnije da raja ostane pokorna. Ukoliko se ona pobuni, biće krvavih borbi. Na kraju, dahije traže savet od starog i mudrog Foče koji savetuje da se posluša Muratova zapovest inače će kraj doći brže nego što misle. Međutim, dahije, svirepe i bahate, ne slušaju savete da je neophodno da umire raju i da budu blagi prema njima, već počinju sa sečom knezova, jer im se činilo da je to jedini način da uguše ustanak koji se spremao. To je bio istorijski momenat kada treba krenuti u borbu, što je pevač predočio stihovima: „Zeman došo, valja vojevati“.
U Pokornom i namučenom narodu sve se više budi želja za osvetom, a pre svega oslobođenjem, zato je kod njih snažna vera u vlastitu snagu i vera u konačnu pobedu. Nakon što su pogubili ugledne ljude, a među njima i Iliju Birčanina i Aleksu Nenadovića, dahije su se uputile u Topolu da ubiju Karađorđa, koji je, dok su dahije svireno ubijale i tražile njegovu glavu kojom će dokazati svoju silu i moć.
Narod razjareni i ljut kreće u odlučnu borbu za svoja prava i slobodu i čini se da ne postoji sila koja ga može zaustaviti. Pevač je ustanak naroda pokazao kroz niz osvajanja i oslobođenja na sve načine: pogibija turske potere u Topoli, paljenje hana u Sibnici, paljenje turskih karaula, udaranje na turske palanke i osvajanje gradova.
Krvava borba kojom nejaki i poniženi narod dolazi do oslobođenja prikazana je kao kolektivna pobeda, jer je njen glavni junak narod, što pokazuju i stihovi: „Usta raja ko iz zemlje trava“. Borba je bila jedino rešenje i jedini način da se svirepost sile zaustavi, zato je kraj pesme simboličan – obraćanje Đorđa Drini sa idejom opšteg oslobođenja svih srpskih zemalja:
„Drino , vodo, plemenita međo, izmeđ Bosne i izmeđ Srbije!
Naskoro će i to vreme doći kada ću i ja tebeka preći i čestitu Bosnu prolaziti! „
Sjajno