Bilo nekad dvadeset pet olovnih vojnika. Svi su bili braća jer se svi rodiše iz jedne stare kašike. Puške su imali na ramenu, a držali su glave ukočeno; uniforme im bejahu divne, crveno-plave.
„Olovni vojnici!“ behu prve reči koje su doprle do njihovih ušiju kad se otvori poklopac kutije u kojoj ležahu. To je, plјesnuvši rukama, povikao neki dečačić koji je vojnike dobio na poklon za svoj rođendan, i odmah ih poređao po stolu.
Vojnici behu potpuno isti, samo se jedan jedini nešto razlikovaše od drugih: imao je samo jednu nogu. Pošto je izliven na kraju to za njega ponestade malo olova. I pored toga, stajaše on isto tako čvrsto na jednoj nozi kao i ostali na dve, i baš se on najviše istakao, kao što ćemo čuti. ·
Na stolu na kome se nađoše beše mnogo drugih igračaka, ali najviše padaše u oči divan kartonski dvorac; kroz male prozorčiće moglo se pogledati unutra. Pred dvorcem stajaše sitno drveće oko malog ogledala, koje je trebalo da predstavlјa jezero; voštani labudovi plivali su po tom jezeru i odražavali se na njemu. Sve to beše prekrasno; ali najlepša beše devojčica koja stajaše na sredini otvorene kapije dvorca. I ona beše od papira, alije imala halјinu od belor tila. Plava traka joj je bila pričvršćena na ramenu i predstavlјaše joj šal ukrašen zlatnim rozetama, velikim kao njeno lice.
Gospođica je držala ruke pružene napred, jer beše igračica; jednu je nožicu držala tako visoko uzdignutu uvis da olovni vojnik nije mogao da je zapazi, no mišlјaše da i ona, slično njemu, ima samo jednu nogu.
„To bi bila žena upravo za mene!“ – pomisli vojnik. Ali je tako otmena, živi u dvorcu , a ja imam samo kutijicu , i to zajedničku za nas dvadeset pet drugova; ne, to ne bi bilo mesto za nju! Ali moram se ipak upoznati s njom.’
I on se prikri iza burmutice koja stajaše na stolu; otuda je mogao dobro da posmatra divnu, malu damu, koja je stalno, ne gubeći ravnotežu, stajala na jednoj nozi.
Kad pade veče, vojnici se vratiše u kutiju, a svi lјudi u kući pođoše na spavanje. Sad igračke počeše da se igraju najrazličitijih igara: „gostiju“, „balova“; vojnici su zveckali u kupji, jer želјahu i oni da se igraju, ali ne mogahu da podignu poklopac. Krcko Oraščić se prevrtaše preko glave, pisalјka se igraše s tablicom; beše takva graja da se i kanarinac probudi i poče govoriti – i to u stihovima .
Jedino se olovni vojnik i mala igračica ne micahu sa svojih mesta – ona stajaše na prstima jedne noge, s rukama napred ispruženim, a on stajaše na jednoj nozi i ni za trenutak ne odvajaše oči od nje.
Na časovniku izbi dvanaest časova i -tras! odskoči poklopac burmutice, ali u njoj ne beše burmut, nego mali, crni đavolak; beše to burmutica sa opsenom.
„Vojniče!“ reče đavolak. „Da li bi hteo da malo skreneš pogled?“
Ali vojnik se napravi da nije čuo. „Sutra ćemo se obračunati“, reče đavolak.
Ujutro kad deca ustadoše, vojnika staviše na prozor, i ne zna se da li je to učinio đavolak ili promaja, tek – prozor se otvori i vojnik polete strmoglavce s trećeg sprata, prosto mu zazuja u ušima. Trenutak – i on stajaše na pločniku s nogom uvis: glava u šapci i bajonet behu mu se zarili između kamenja pločnika.
Služavka i dečak odmah siđoše da ga traže, ali, mada su gotovo nagazili na njega, ne uspeše da ga zapaze. Da je vojnik povikao: „Evo me!“ svakako bi ga našli, no on smatraše kako mu ne priliči da viče pošto beše u uniformi.
Poče da pada kiša, jače, sve jače, i najzad se pretvori u pravi plјusak. Kad presta padati, naiđoše dva ulična dečaka.
„Gledaj!“ reče jedan. „Tu leži olovni vojnik! Daj da ga provozamo čamcem!“
I oni od novina načiniše čamac, staviše u njega vojnika i pustiše ga da plovi niz kanal, a oni trčahu sa strane, tapšući rukama. Bože moj, kakvi samo talasi behu u jarku! Struja beše veoma jaka, što nije čudo, posle tolikog plјuska. Papirni čamac poskakivaše gore dole, čas se opet vrtijaše u krug, tako da u vojniku zamiraše srce, ali on to ničim ne pokazivaše, ostade postojan; nastavlјaše da gleda pravo ispred sebe, i pušku držaše na ramenu.
Odjednom čamac zapade Pod neku dugu gredu, i nasta mrak kao u kutiji.
„Kuda to plovim?“ – pomisli vojnik. „Sve je to ujdurma onoga đavolka! Ah, samo da je sada u čamcu pored mene ona gospođica iz dvora, ne bi mario da bude čak i veći mrak.“
Uto se pojavi ogromni vodni pacov, koji živlјaše pod gredom.
„Imaš li pasoš?“ – upita pacov. „Odmah mi pokaži svoj pasoš!“
Ali vojnik ćutaše, i samo čvršće držaše svoju pušku. Čamac pojuri brže, a pacov za njim. Uh, kako je škripao zubima i dovikivao slamkama i treskama:
„Držite ga, držite ga! Nije platio carinu! Nije pokazao svoj pasoš!“
Ali struja bejaše sve jača; na onoj strani gde se završavaše greda vojnik je već video dnevnu svetlost; istovremeno ču takav šum koji bi i najhrabrijeg čoveka mogao zaplašiti. Pri kraju mostića voda se iz jarka izlivaše u valiki kanal, a to za vojnika beše opasno baš kao što bi za nas bilo kad bismo zaplovili niz veliki vodopad.
Struja ga je nosila tako brzo, da se ne mogaše više zaustaviti. Čamac je jurio napred, a jadni vojnik držaše se ukočeno. Niko ne mogade reći da mu se video strah u očima. Čamac se zavrte, napuni se vodom, te morade da potone. Voda se preli vojniku preko glave. Tada on pomisli na dražesnu malu igračicu, koju nikad više neće videti, a u ušima mu zazvučaše reči:
Napred, vojniče, u boj, Ne žali život svoj!
Tada se papir pocepa, a vojnik upade u vodu, ali ga u tom trenutku proguta velika riba.
Kakav nastade mrak! Još strašniji nego pod gredom jarka. I kako je tesno! Ali vojnik se držaše postojano – ležaše držeći pušku na ramenu.
Riba se praćakala i pravila neobične skokove. Najzad se smirila. Vojniku se učini kao da ga je iznenada obasjala munja. Posta potpuno vidno, i neko povika:
„Olovni vojnik!“
Stvar je u tome što ribu behu uhvatili , prodali na trgu, preneli u kuhinju, gde su je razrezali velikim nožem. Sa dva prsta uhvatila ga je oko pasa i odnela u sobu, gde svi poželeše da vide slavnog čoveka koji putovaše svetom u riblјem trbuhu. Ali vojnik se nimalo ne beše uzoholio.
Staviše ga na sto, i – šta se sve ne dešava na svetu – vojnik se nađe u istoj sobi u kojoj se nalazaše nekad; vide istu decu i iste igračke na stolu; prekrasni dvorac, i divnu, malu igračicu; ona još uvek stajaše na jednoj nozi, dok drugu dizaše visoko uvis. Ni ona se ne beše promenila. Olovni vojnik bi tronut i umalo ne proli olovne suze, ali to ne bi bilo pristojno, i on se uzdrža. On je samo gledao nju i ona njega; ali ništa ne govorahu jedno drugom.
Onda jedan od dečaka pograbi vojnika i bez reči ga baci pravo u peć; mora da ga je na to naveo onaj đavolak iz burmutice.
Vojnik stajaše u jarkom plamenu i beše mu neizrecivo vruće, samo što on nije znao da li ga to pali obična vatra ili izgara od lјubavnog požara. On izgubi svoje boje, no da li se to desilo za vreme lutanja , ili od tuge i jada – niko ne mogaše da kaže.
On gledaše malu gospođicu i ona gledaše njega; on osećaše da se topi, ali još uvek gledaše hrabro, držeći pušku na ramenu.
Naglo neko otvori vrata, vetra promaje ponese malu igračicu i ona se vinu kao silfida i dolete u peć, pravo do vojnika, blesnu u plamenu i nestade. A vojnik se rastopi u bezoblični grumen, i kad je služavka sutradan izgrtala pepeo, nađe ga u obliku malog olovnog srdašca. A od igračice su bile ostale jedino rozetice, samo što i one behu pocrnele kao ugalј.
