Dva brata
Bila dva brata. Jedan je imao ženu i decu, a drugi živeo sam. Od svoje majke oni su nasledili veliku njivu. Obrađivali su je zajedno i što bi im rodilo to su međusobno delili.
Jedne godine oni zasejaše njivu pšenicom. Kada pšenica rodi, oni je požanju, povežu u snopove i ostave ih na njivi podelјene na dve jednake gomile.
Usred noći, onom bratu samcu, dođe nešto na um. On reče sam sebi: „Moj brat ima ženu i decu koje treba da hrani. Nije pravo da moj deo bude jednak sa njegovim. Ustaću, uzeću nekoliko svojih snopova i staviti na njegovu gomilu. To on neće primetiti pa se neće ni protiviti.“ Kako je smislio, tako je i učinio.
Ali iste noći probudi se i drugi brat pa reče ženi: „Moj brat je mlad i živi sam samcijat. On nema nikoga ko bi mu pomogao u poslu. Nije pravo da mi dobijemo toliko snopova koliko i on. Ustaćemo pa ćemo nekoliko naših snopova prebaciti na njegovu gomilu. On to neće primetiti pa se neće ni protiviti.“ Tako i učiniše.
Sledećeg dana braća odoše na njivu i obojica se začudiše kada videše da su gomile jednake, kao što su bile. Nikako nisu mogli da shvate kako je to moguće posle onoga što su učinili tokom noći.
Zato sledeće noći uradiše isto što i prethodne – dodadoše jedan drugome na gomilu nekoliko svojih snopova. Izjutra ih opet očekivaše čudo – gomile su opet bile jednake. Oni nisu znali da su jedan drugome preneli isti broj snopova.
Najzad, treće noći se braća susretoše sa snopom na leđima koji su nosili sa svoje gomile. Tako se čudo objasni a oni padoše jedan drugome u zagrlјaj.
Ljudi iz sela, kada su čuli za ovaj primer velike bratske lјubavi i nesebičnosti, pomisliše da je ono mesto, gde su hrpe žita stajale, Bogu milije nego bilo koje drugo, pa tu podigoše, u slavu Božju, divnu bogomolјu.
Jabuka
Mali Branko je dobio od strica lepu jabuku. Čim je došao kući, reče Vidi, svojoj sestrici: -Pogledaj kako je lepa ova jabuka! Hajde da je zajedno pojedemo! Sestra odgovori: -Kad bi bila veća mogli bismo da je podelimo. Ali pošto je tako malena, pojedi je sam.
– Dosta je velika – reče Branko, – kada je podelimo, biće nam slađa. I podeli je.
Mala dobročiniteljka
Bila je lјuta zima. Mala Ljubica, kći dobrih roditelјa, skuplјala je mrvice hleba i ostatke hrane posle ručka a zatim ih nosila na terasu pticama. Ptice su doletale i jele, a devojčica je bila srećna, videći ih kako se raduju svakom zalogaju.
Ljubičin otac, kojije primetio šta ona radi, upitao je: – Zašto to činiš, Ljubice?
-Sneg je pokrio sve, odgovori ona, pa su siroti vrapci, senice, ševe, gugutke i druge ptice mnogo, mnogo gladne. Ja sam im dala hrane kao što imućniji lјudi pomažu siromahe.
Otac je još upita: – Ali kako će se nahraniti one ptice koje ne doleću na našu terasu?
Mala Ljubica odgovori: – Pa zar ne rade sva deca kao ja, kao što svi lјudi koji mogu i imaju pomažu onima koji su u nevolјi?
Otac se mnogo obraduje ovom odgovoru i polјubi ćerčicu.
