Pred vama se nalaze ukratko prepričane bajke Grozdane Olujić, “Zlatokosa”, “Sedefna ruža”, “Nebeska reka” i “Taško Oraško”. Tekst koji je pred vama može vam veoma dobro poslužiti i kao građa za pismeni sastav. Naša preporuka je da ipak pročitate ove predivne bajke i doživite ih na svoj način.
O književnom stvaralaštvu Grozdane Olujić
Grozdana Olujić je jedan od najpoznatijih književnih stvaralaca za decu. Pisala je eseje, pripovetke, romane, radio-drame, ali najvažnije mesto pripada bajkama, koje suprotstavlja oblicima urbanog života, odvojenošću roditelja i dece, dečijom čežnjom za porodičnom toplinom i domom.
Njene bajke ne idealizuju život, već ukazuju na važnost porodičnih, prijateljskih i međuljudskih odnosa, pritom otkrivajući svet emocija i slobode, i oslanjajući se na elemente narodne bajke, tj. onoga što je univerzalno: dobrota, plemenitost, sklad odnosa između čoveka i prirode. Njene bajke stvarane su po obrascu narodnih, ali su teme i motivi osavremenjeni, sadržaji se iznose na novi način, a svet bajke kao svet čuda nije odvojen od stvarnog sveta, već se oni prožimaju, dajući važnu poruku. Najčešće teme njenih bajki jesu: samoća, neobična i ukleta lepota, radoznalost, neobično rađanje, stradanje nemoćnih, čežnja za nedostižnim.
Zlatokosa
Glavni motiv bajke „Zlatokosa“ jeste ukleta lepota devojke. To je priča o gordosti i ljubavi, koja se tragično završava. Naime, devojka je bila toliko lepa, da joj čak ni sunce nije bilo ravno – „Raskošnija od sunca“, a toj lepoti se nisu divili samo mladići, već i se pred njenom lepotom sramila čak i čitava priroda. Devojka je bila više nego svesna svoje lepote, pa je zato bila uobražena, gorda i mislila je kako ne postoji niko lepši od nje. O udaji nije razmišljala jer nije postojao taj mladić koji bi bio vredan nje, a i mladići su se bojali i sramili da je prose, misleći da su toga nedostojni.
Tek kasnije jedan mladić se usudio da zaprosi Zlatokosu, čijoj se lepoti divio. On je sa sobom uvek nosio frulu i mač koji su bili čarobni predmeti i imali su natprirodne moći, a sa sobom je vodio vernog i dobrog psa. Zlatokosa počinje da razmišlja o tome sa se uda za mladića, ali pod uslovima da joj mladić pokloni frulu, mač i srce svog psa. To je mladića veoma razljutilo. On bi joj poklonio i mač i frulu, ali shvata da Zlatokosa nije vredna njegovog psa, zbog čega ne pristaje da joj ispuni želju i odustaje od nje. Na taj način je fizička lepota potisnuta u drugi plan, jer nije usaglašena sa njenim moralnim vrednostima.
Zlatokosa, iako je neverovatno lepa nema plemenito srce, nema vrline kojima bi nadmašila svoju raskoš. Na kraju bajke, mladić odlazi u poslednju samoću, zakoračuje preko ivice neba, a devojka se pretvara u zvezdu, koja neprekidno sledi srp meseca – mladića.
Sedefna ruža
Školjka je simbol skučenog prostora u kome nastaje trajna lepota, koja je, kada je reč o sedefnim školjkama sadržna u zrnu bisera. Ova bajka govori o Sedefnoj ruži koja je lepša od svih školjki, a pritom je vrlo radoznala, jer želi da upozna gornji svet – svet van mora. Pored toga što su joj svi govorili da taj svet nije lep, da će se razočarati i poželeti da se vrati svojim dubinama, Sedefna ruža ne prestaje da mašta o gornjem svetu. Međutim, u trenutku bola i njene samospoznaje, postepeno prestaje da misli na to, pati, tužna je, ali njen bol se lagano pretvara u stvaranje prelepog bisera, što pokazuje kako bol prerasta u lepotu.
Onda kada je potpuno odustala od upoznavanja gornjeg sveta, Sedefna ruža dobija priliku da taj svet upozna, tek kada ju je čovečja ruka zgrabila i izvadila sa dna. Njenoj nekadašnjoj radoznalosti je došao kraj i ona shvata sa su bili u pravu oni koji su rekli da taj svet nije za nju. Na kraju bajke, saznajemo da se zrno bisera nalazi u nekoj radnji, gde svojom lepotom krasi njen izlog, a da se školjkom igra neki dečak, koji povremeno osuškuje šum morskih talasa i razmišlja o lepoti morskih dubina.
Nebeska reka
Ova bajka takođe sadrži motiv čežnje za novim i nepoznatim, onim što je nedoživljeno i kao takvo vrlo interesantno. Bajka govori o tek rođnoj reci koja je bila pomalo tvrdoglava i nije želela da teče ni na jug ni na zapad, ni u planine ni u more, već je htela nešto posebno, nedostižno – da bude nebeska reka.
Ova reka nije mogla da se pomiri sa uobičajenim, monotonim i ustaljenim poretkom stvari i navika. Za nju je to bilo nezamislivo, jer nije želela sa trpi nikakva ograničenja i moranja. Zbog toga nije želela da sluša opomene i savete majke i sestre, a samouvereno i istrajno se nadala da je moguće slediti i ostvariti svoje snove. Jednoga dana, u želji za novim, neobičnim, neograničenim, reka je izašla iz svog korita i nestala. Nakon nekog vremena, usledila je jaka oluja i dok su sve reke šćućurene u svoja korita, pokorno ćutale, ova tvrdoglava reka nakon oluje prerasta u izuzetnu lepotu – postaje nebeska reka sa raznobojnim odrazima, ali pre svega slobodna i zadovoljna, jer je ostvarila svoj san.
Taško Oraško
Samoća i želja za prijateljstvom, bliskošću i ljubavlju su glavni motivi ove bajke. Reč je o usamljenom starcu, koji pati za prijateljima, žudi za osmehom i srećom. Sve što ima jeste jedno veliko drvo oraha, sa kog su često padali njegovi plodovi, a u trenutku kada se razboleo, starcu se učinilo kako iz ljuski oraha izlaze mališani – vesli i razdragani, kako ga uveseljavaju svojim osmehom i živahnošću.
Pomoću čudesnog i fantastičnog, starac pobeđuje samoću, te ga svake večeri posećuju Oraščići, na čelu sa najstarijim među njima – Taškom Oraškom, koji vodi kolo svake večeri. Da bi dokazao starcu da ne sanja i da su oni stvarni, Taško Oraško daje jedan orah starcu koji će usamljeni starac ujutru pronaći u svojoj ruci i tako shvatiti da je veoma malo potrebno da izbegne samoću i uživa s prijateljima, makar i u snu.
divnoooo