U nastavku teksta možete saznati nešto o novelama i pronaći nekoliko ukratko prepričanih: Sve, sve, ali zanat; Siromah i mudri saveti; Devojka cara nadmudrila i Laž za opkladu.
O novelama
Novela je narodna pripovetka realistične sadržine i po strukturi uglavnom bliska bajci. Vuk Karadžić je potvrdio ovu sličnost, s tim što je novele nazivao „muškim pričama“ i ukazao da su događaji u njima ipak mogući. U novelama su situacije i događaji osmišljeni duhovito i skoro su uvek namešteni, tako da se iznenadni obrti uvek dešavaju u korist glavnog junaka. Kao i u bajkama lična imena junaka retko su data. Kroz niz različitih događaja i okolnosti junak opstaje, pre svega, zahvaljujući svojoj snalažljivosti ili domišljatosti svojih pomagača.
Likovi u noveli mogu da dožive određene promene u ponašanju po uticajem drugih ličnosti iz novele. Psihološki razvoj likova i motivisanost njihovih postupaka u povezanosti je sa uzročno-posledičnim razvojem događaja. U novelama kraj je uglavnom zaoštren, a ishod je srećan po glavnog junaka, jer je zasnovan na njegovom stečenom iskustvu, na kontaktu sa drugima, uvek realnim likovima, ali i na njegovoj domišljatosti. U velikom broju novela dolazi do izražaja duhovitost, mudrost, veština junaka, čime se ona približava šaljivoj priči.
Sve, sve, ali zanat
U ovoj noveli govori se o jednom caru koji je sa svojom ženom i kćerkom zalutao u nepoznato selo, a pošto u tom selu niko nije znao da je on car, a novca nije imao, morao se baviti nečim. Tako je car postao govedar i shvatio da je važno da ljudi znaju što više zanata, jer se ne zna kada će im zatrebati. Jednoga dana sin drugog cara, koji je vladao u tom selu zaljubio se u govedarevu kćerku i poželeo da je oženi. Njen otac nije želeo ni da čuje za to, sem ako carević zna neki zanat. Carević nikada nije izučavao nikakav zanat, ali je odlučio da se potrudi i tako je naučio da plete prostirku koju je poklonio govedaru. Na kraju, govedar je pristao da svoju ćerku uda za carevića; ispričao je ko je on u stvari i sve se srećno završilo. Pouka koju nosi ova novela je da ljudi koliko god bili bogati, uvek moraju da budu i sposobni i vredni, jer su životne okolnosti takve da im sopstveni rad i zanat može pomoći.
Siromah i mudri saveti
U ovoj noveli govori se o tome kako je jedan siromah pošavši da traži posao, kako bi prehranio porodicu, naišao na nekakvog mudrog starca koji nije želeo da priča dok mu neko ne plati dukat za jednu reč. Siromah je mudrom starcu platio tri dukata i od njega dobio tri saveta: da nikada ne ide na konak tamo gde je mlada žena, a star čovek; da ne gazi u mutnu vodu dok ne vidi druge da gaze; da pre nego što bilo šta uradi dobro promisli. Kasnije se siromah našao u trima teškim situacijima gde su mu pomogli saveti mudrog starca.
U prvom događaju umalo nije bio kažnjen za ubistvo nekog starca koga je ubila mlada žena sa dvojicom pomoćnika. Tada se setio mudrog starca koji mu je rekao da ne ide na konak, gde je mlada žena, a nakon toga odlučio je da uvek sluša savete koji je dobio od mudrog starca. Ubrzo zatim nailazi na neku vodu koja je bila mutna. Siromah nije želeo da je pređe, jer se setio saveta mudrog starca. Nakon što je neki čovek na konju prešao mutnu vodu i utopio se, siromah je shvatio da mu saveti zaista pomažu. Uzeo je konja sa svim dragocenostima na njemu i nastavio dalje, put kuće. Kod kuće je zatekao ženu sa nekim mladićem u krevetu i veoma se uplašio i naljutio. Ponovo se setio saveta koji je dobio od mudrog starca i odlučio da sa ženom razjasni situaciju. Kada je shvatio da mu je to sin, otkrio je ženi ko je on i pokazao joj šta je zaradio. Pouka ove novele je da odluke treba donositi mudro i promišljeno i da ne treba brzo suditi.
Djevojka cara nadmudrila
Tema ove novele je kako je siromašna devojka nadmudrila cara i tako postala carica. Naime, devojka je živela sa svojim ocem u jednoj pećini, bili su veoma siromašni, te da bi preživeli išli su po svetu i prosili. Zauzvrat ljudima su delili mudre savete. Jednoga dana devojčin otac došao je kod cara na dvor kako bi mu udelio nešto novca. Car se veoma iznenadio videvši koliko je starac mudar, ali ga je više zanimalo to kako mu je kćerka prenela toliku mudrost. Car dolazi na ideju da devojci postavlja neostvarive zadatke, želeći da je namuči i ponizi njenu mudrost. Surovost i bezosećajnost cara najbolje se mogu videti kroz zadatke koje on devojci postavlja: prvi zadatak bio je da mu iz kuvanih jaja izleže pilad, zatim da mu načini veliki brod od malog komada tkanine i na kraju, treći zadatak pokazuje njegovu najveću surovost – da čašicom isprazni čitavo more. Pošto su sva tri zadatka bila neostvariva devojka je caru uvek odgovarala nekom mudrom dosetkom, kojom bi mu stavila do znanja da traži nemoguće.
Na kraju joj car je postavljao pitanja za koja je mislio da ona neće imati odgovor. Međutim, devojka na postavljena pitanja odgovara mudro i pažljivo – da se na svetu najdalje mogu čuti grom i laž, kao i to da careva brada vredi koliko tri letnje kiše (letnje kiše su neophodne za uzgaj voća i povrća kojima se ljudi u carstvu hrane, jer ukoliko ne bi bilo hrane ljudi bi se uznemirili i nastao bi haos u carstvu, a onda bi caru bilo najgore, pritom bi i njegov ugled nestao). Posle ovih reči, car je odlučio da oženi devojku, ali ona je i dalje mudra i traži da joj da potvrdu da ako je istera može da iz dvora ponese šta želi. Kasnije je to iskoristila, tako što, kada je car isterao sa dvora, ona vodi njega s njom. Njega je to još više oduševilo, jer je ponovo video da je mudra i pametna, ali i da nije izabrala ništa materijalno, već njega. Pouka ove novele je da je mudrost važnija od svakog bogatstva, kao i to da snalažljivost dovodi čoveka do svakog cilja.
Laž za opkladu
„Laž za opkladu“ je humoristička novela, koja govori o ćosi i detetu koje ga je nadmudrilo. Ćosa je čovek koga se treba kloniti, jer je sklon spletkarenju i podvalama, ali u ovoj noveli suparnik mu je dete koja ga nadmudruje. Pre nego što je otac poslao dete u vodenicu skrenuo mu je pažnju da se kloni ćose i nikako ne melje pored njega. Dete se na početku držalo saveta, ali kasnije je video da ne može da pobegne od ćose. Ćosin predlog je da od detetovog brašna naprave pogaču, a onda da se takmiče ko će više i bolje slagati, pa ko pobedi njegova je i pogača. Ćosine laži su bile dosadne i on se brzo umorio, a zatim je počelo dete da laže.
To su bile zanimljive i nestvarne laži, svojstvene dečijoj mašti. Dete je govorilo kako je u mlado doba bio star čovek, kako je imao mnogo košnica i da je jednoga dana da shvatio kako mu nema najbolje pčele, pa je uzjahao petla i pošao u potragu. Pčelu je zatekao kako ore njivu, a jednog dana su mu vukovi pojeli tu pčelu. Posle toga je izmislio kako mu se jednog dana rodio otac, a on je morao da krene kod Boga po vodicu, a na nebo se popeo pomoću pšenice koja je izrasla iz mora. Lagao je kako ga je Bog mnogo lepo dočekao i umesio mu vruć hleb, kako je pomoću svoje kose sišao sa neba na zemlju na kojoj je bilo velika poplava, kako je skinuo svoju glavu i njome slomio led u vodi, a zatim je glavu zaboravio pored vode, a kada se vratio po nju video je kako mu lisica jede mozak. Nakon brojnih laži ustao je i rekao da je pogača njegova i zatim otišao kući. Ćosa je ostao izbezumljen i gledao za detetom. Tek onda je shvatio da ga je dete nasamarilo i odnelo pogaču.
