Prepričavanje lektire „Hajduci“ Branislava Nušića

Pred vama se nalazi kratak sadržaj lektire Hajduci, Branislava Nušića. Čitavo delo je ukratko prepričano i prilagođeno za pismeni sastav. Naša preporuka je da ipak pročitate knjigu i doživite je na svoj način.

Hajduci – prepričana lektira

Jedno od najpoznatijih dela Branislava Nušića jeste i roman o dečijoj družini, pod nazivom „Hajduci“. U ovom romanu, pisac daje vrlo zaninljivu sliku života i svakodnevnih situacija jedne đačke družine. Ova družina bila je rešena da se odmetne u hajduke. Razlog tome bio je u sukobu dece sa profesorima i svakodnevnim školskim obavezama. Njihov odlazak u hajduke čini glavnu temu romana, a svi doživljaju su predstavljeni na duhovit način.

Likovi koji čine družinu su: Žika Dronja, Mita Trta, Mile Vrabac, Laza Cvrca, Sima Gluvać, Čeda Brba i pripovedač. Nadimci koji prate ova imena su takođe vrlo duhoviti i oni opisuju narav i osobine dečaka. Za njih važi da nisu sasvim najbolji učenici, ali su zato veoma dobri drugovi. Najviše su se skupljali kod jednog hrastovog stabla, gde su provodili slobodno vreme. To hrastovo stablo je bio njihov drugi dom. Od kuće su odlazili tamo, sa stabla išli u školu, a iz škole opet na stablo. Posebni dani njihovog sastajanja bili su četvrtak i nedelja. Tu su pričali o različitim temama, a često o profesorima sa kojima se družina nije najbolje slagala. U romanu su opisani razni nestašluci u odeljenju i van škole, a među najnestašnijima bio je i dečak Čeda Brba.

Svi drugi dečaci imali su svoje duhovite i nestašne događaje, ali Čeda Brba je bio jedinstven u tome. Pored toga što nije voleo školu i što je bio isteran iz nje, on je obožavao da se hvali i laže. Bio je najjači u generaciji i uživao je u tome da mu se drugi dive i boje. Njegov najveći nestašluk bio je na nekom vašaru u selu kada je Čeda pustio ovčarskog psa na majmuna koji je zabavljao narod. Zato je vašar je pretvoren u potpuni nered.

Čeda je takođe bio smislio zanimljivu priču u kojoj je njegovo junaštvo bilo toliko veliko da je uspeo da pobedi čak i Matamutu, dečaka koji je bio „čudo od snage“. To je u stvari bila izmišljena priča za koju su drugi dečaci znali da je Čeda želeo da ispadne junak. Tako je ideja o hajducina došla upravo od Čede. Ostatak družine ujedno je bio očaran, ali i uplašen od te ideje. Slušali su mnoge priče o hajducima, čitali pesme, znali su da su po junaštvu u hrabrosti bili prvi. Čedin predlog o hajdukovanju, dečacima je budio različita osećanja. Bojali su se, ali su opet želeli da se osvete profesorima, jer neće morati da uče. Na kraju su, ipak, pristali da budu deo te male hajdučke čete.

Položili su zakletvu, izabrali harambašu, pripremili se i pošli u hajduke. Stigavši daleko u šumu, počeli su da prave svoj logor, pojeli su sve što su poneli, ali ipak su se osećali kao pravi hajduci, pogotovo Čeda Brba. On je neprestano pravio planove o tome kako će se izvršiti izviđanje, izlaziti na drum, sačekivati trgovci, uzimati blago… Pred veče, u hajdučkoj četi su pevane pesme uz gusle, a one su pevale o njihovom hajdukovanju. Pevao ih je Mile Vrabac koji ih je smišljao u trenutku. Ubrzo je i toj zabavi došao kraj. Uveče, pred spavanje, dočekala ih šuma, noć i prvi strah koji je donelo neko magare. Glad je postajala najveći problem, pa se družina sve manje osećala kao hajdučka četa. Jedino ih je harambaša Čeda hrabrio i uveravao u priču da će ih se svi bojati i da im profesori i vlasti ne mogu ništa.

Dok je u hajdučkoj četi vladala glad, panika, strah, u kućama odbegle dece, odigravala se prava drama. Majke su bile neopisivo zabranute, očeve ljuti i besni, a vlast, odnosno načelnik, odlučio je da preduzme brigu o deci. Tako je četu pronašao neki seoski policajac i dok nisu stigli u svoje selo, bili su smešteni u nekom svinjcu gde su ih napale buve. Sutradan su krenuli svojim kućama u nadi da će ih roditelji rado dočekati.

Međutim, njihova očekivanja su bila sasvim drugačija. Umesto toplih zagrljaja i suza radosnica, dečake su dočekale batine. Sve se pretvorilo u veliku gužvu gde su roditelji neumorno tukli svoju decu. Deca su te batine vrlo dobro zapamtila, nekoliko dana nisu iz kuća izlazili, retko su sedli sa očevima za stolom i ručali, kod stabla su se tek posle nekog vremena ponovo sastali. Na tom prvom susretu posle mnogo vremena, dogovorili su se da više nikada niko ne pomene njihovo hajdukovanje, a Čeda se više nije pojavljivao kod stabla.

Ovo je roman u kojem je Nušić uneo mnogo humorističkih elemenata i kroz zanimljive predstavio buntovništvo jedne družine. Ujedno je prikazao i različite odnose: profesora i učenika, roditelja i dece, ali odnos među članovima družine.