Suviše brižni roditelji odgajaju nesigurnu i nesamostalnu decu, decu bez ambicija, inicijative i vere u sebe. Najčešće su to majke sa svojom svakodnevnom i preteranom brigom. Majke koje se trude da dete zaštite od bolesti, nezgoda, školskog neuspeha, lošeg društva, „neuhranjenosti“ i svega drugog čega se možete setiti a što bi moglo da ugrožava dečje spokojstvo.
Kod najmanje prehlade trče kod lekara; u školu zbog lošije ocene „isteruju“ pravdu; dete, iako već veliko, vode za ručicu; užasavaju se svake ogrebotine ili prljavštine… Jednom rečju, sputavaju dete da se osamostali. Takva deca postaju zavisna, nesposobna da postepeno preuzimaju odgovornost i inicijativu. Takođe, takva deca postaju previše oprezna, poslušna, zatvorena u sebe, plašljiva i bez vere u sopstvene mogućnosti.
Nije dobro ako takvi roditelji preuzimaju na sebe sve obaveze i odgovornosti i sve ono što bi dete u kući trebalo da uradi. To se odnosi i na svakodnevne kućne poslove i na rešavanje domaćih zadataka. Dete je prosto zbunjeno, kada čuje od svoje majke „Ti to nećeš moći…“ ili od svog oca „Daj meni, ja ću to brže“ umesto da ga pohvale i podrže u svakoj inicijativi pa makar išlo sa previše problema ,a premalo rezultata. Dete morate jednostavno pustiti da uključi mozak, da razmisli, da se osloni na sopstvene sposobnosti.
Najgore je što su ovakvi roditelji ubeđeni u ispravnost svojih postupaka i da veruju da je njihova briga posebna vrlina, da su bolji od „tamo nekih“ koji se mnogo manje posvećuju svojoj deci.
U školi su ovakvi roditelji često vrlo naporni, teški za saradnju. Neretko traže za svoje dete poseban tretman i mnogo bolje ocene. Nisu zaista svesni da u celini sputavaju i onemogućavaju svoje dete da se samostalno bori i izbori za svoj uspeh i mesto u školi i van nje.
Takvo dete, kada odraste i postane čovek, zadržava sve one, u detinjstvu stečene osobine koje su ga tada sputavale. A one će ga, po svemu sudeći, pratiti do kraja života. Vrlo retko takvi ljudi prevaziđu svoju nesigurnost, nesamostalnost i nedostatak vere u sebe.
Poučna priča o leptiru
Jednog dana u rano proleće šetao sam livadom i uživao u prirodi koja je svuda oko mene bujala. Na jednoj grani spazio sam neverovatan prizor: jedan mali leptir pokušavao je da se oslobodi svoje čaure. Kada se pojavio mali otvor, zagledao sam se u taj savršeni prirodni proces, „rađanja leptira“. Posle poprilično vremena i jako puno truda, otvor je bio jedva nešto veći, sve je, bar mi se tako činilo, ukazivalo na to da će leptir izgubiti ovu bitku.
Tada sam odlučio da se umešam i pomogne leptiru. Uzeo sam maleni nožić i presekao čauru, vodeći računa da ga ne povredim.
Leptir je odmah i bez velike muke izašao iz čaure, ali je njegovo telo bilo slabo i nemoćno, a krila su se jedva pokretala.
Nastavio sam da gledam u leptira, u nadi da će konačno raširiti svoja krila i odleteti. Međutim, to se nije desilo. Ostatak svog kratkog života leptir je vukao svoje slabačko telo i smežurana krila koja nije mogao da raširi. Nije bio u stanju da leti.
Tesna čaura i napor koji leptir mora da uloži da bi prošao kroz onaj mali otvor bili su neophodni da bi tečnost iz njegovog tela bila potisnuta u krila. Na taj način leptir postaje spreman da poleti u trenutku kada se oslobodi svoje čaure. Život primorava leptira da napusti svoj ljusku, tako da postane jači i u stanju da raste i razvija se.
Život pred nas stavlja razne izazove, moramo se suočavati sa njima jer sa svakim novim sve smo jači.
