Našeg velikog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja otac je slao u varoš Halaš (Ološ) da nauči mađarski, jer je Magistrat u Novom Sadu od 1847. i službeno koristio mađarski jezik; a kako je Jovanu otac namenio pravničku karijeru, mađarski se morao znati. Godine 1855. i 1857. Zmaj studira prava u Pešti i već tada pomalo prevodi s mađarskog.
U listu Starmali 1880. napisao je mali priručnik Građu za mađarski bukvar, “našoj dragoj dečici, da bolje nauče mađarski“ i u njemu u 166 pesmica opisno, kroz zabavu, mađarske reči upoređuje sa srpskim rečima. Vredno, stalno i sa radošću sakupljao je nove reči, pisao poznanicima, zapitkujući za značenje reči i izraza.
Veliki je broj filologa i istoričara književnosti koji su istraživali i pisali o prevodilačkom radu Jovana Jovanovića Zmaja.
Za ovaj tekst smo koristili nekoliko odličnih kritika:
- pesnik Mladen Leskovac ostavio je obilje podataka u knjigama o Zmaju, posebno u knjizi Prepevi i prevodi (Prosveta, 1951);
- Jovan Jovanović Zmaj i nemačka književnost Jevta Milovića (Univerzitetska riječ, 1986);
- kritika Kako smo prevodili Petefija, Save Babića (Matica srpska, 1985)
Kritike Zmajevog prevoda ili kako „dobro prevoditi, a ne obezmadžariti“
Sava Babić, profesor mađarskog jezika, prevodilac i pisac, piše u svojoj knjizi da Zmaj u mlađim godinama i nije bio „brižljiv istraživač značenja mađarskog jezika, ali je iz poznog perioda sačuvano pismo Đorđu Deri [filolog i profesor gimnazije u Novom Sadu, poznavalac latinskog, starogrčkog, mađarskog jezika] u kome ga moli za objašnjenje jedne reči“.
Neki pesnici i lingvisti nisu imali baš pohvalne kritike o Zmajevim prevodima sa mađarskog i njegovo dobro poznavanje jezika; Đorđe Popović Daničar je smatrao da Zmaj „harči talenat na slabu mađarsku književnost“; Antonije Hadžić za prevod Aranjevog „Toldija“ smatra da se „na srpski ovaj ne može prevesti“ i da Zmajev prevod „ne odiše mađarskim duhom“.
Mladi Zmaj možda nije bio sjajan znalac mađarskog jezika (pošto na ovom jeziku nije pisao ni pisma) ali bi zato u predgovorima i pogovorima uvek naznačio svoj način prevođenja i izvore koje je koristio.
Sava Babić o Zmajevom prevođenju sa mađarskog kaže da je Zmaj našao savršenu formulu „dobro prevoditi, a ne obezmadžariti“. Zmaj je dakle, znao pred kakvim se problemom nalazi: prevoditi nešto prvi put, prilagoditi i prići čitaocima da se oseti duh originala, pritom izmiriti kulturne osobenosti oba naroda.
Verovatno jedan od prvih prevoda Zmajevih sa mađarskog bila je epska pesma (trilogija) „Toldi“ od pesnika Janoša Aranjeva (János Arany, 1817-1882). Zmaj piše: „Ja sam se trudio da ga dobro posrbim i da ga ne obezmadžarim“. Od ovog pisca preveo je i Otma Muranj-grada.
Jakov Ignjatović, nama poznat pre svega kao pisac romana Večiti mladoženja, govorio je „da se dešava malo čudo prilikom Zmajevih prevoda sa mađarskog, jer nastaje dobra pesma na srpskom“, kakvu sam Ignjatović ne bi mogao da ostvari „iako mnogo bolje zna mađarski nego Zmaj.“
Zmajevi savremenici su se slagali u oceni da je on bio izuzetan prevodilac, tu mislimo na Ljubomira Nedića i Đuru Jakšića. Mlade generacije koje su došle posle Zmaja, u prevodu sa mađarskog jezika imali su odličnog uzora.
Šandor Petefi
Ne zna se tačno kad se Zmaj upoznao da delima Šandora Petefija (Sandor Petőfi, 1823-1849), ali se zna da je Jovan Jovanović u Beču stanovao sa pesnikom Đurom Jakšićem koji je već preveo celu zbirku pesama Petefija. Sačuvan je jedan primerak u Zmajevoj zaostavštini. Jovanović se usudio da od početka prevodi teška, zrela dela Petefija. Mađarski pesnik je prvenstveno liričar, mada ima i nekoliko epskih pesama, romana i drama. Njegove pesme su deskriptivne, revolucionarne, njegove pesničke slike su neobične, on koristi metafore, sinegdohe, personifikacije. Pesmom slika pejzaže, pustare, razvaline čarde, mračne večeri, ravnicu u jesen…
Sava Babić, profesor mađarskog jezika, prevodilac i pisac piše u knjizi „Kako smo prevodili Petefija“ „Zmajev prevod imao je i dosta mana. On sledi originalni tekst i u većini slučajeva sasvim dobro prevede značenje, ali završna poenta u prevodu je oslabljena i zamućena“.
Dalje, Zmaj je umeo da menja i rime – Petefi je neke pesme pisao u dvanaestercu sa paralelnom rimom, kod Zmaja nema ove rime već koristi tzv. leoninsku rimu (podudaranje reči u istom stihu ili redu).
Za nekoliko dana je preveo tih 213 strofa epa „Vitez Janoš“ (János Vitéz). Način na koji je Zmaj prevodio ovaj složeni ep je imao jedan cilj: doterivao je prevod tako što ga je zarad lepote stiha uprostio i pojednostavljivao ne bi li ih približio čitaocima onog vremena. Nije mu zameriti nejednakost u broju stihova, formiranje prevoda od elemenata koji se i ne moraju nalaziti u orginalu.
„Zmaj ne koristi elemente narodne poezije, on je stvaralac i u prevodu pa smo dobili živo ispripovedano i čitljivo delo“, piše Babić.
Jedna od najpopularnijih pesama Petefija koju je Jovan Jovanović preveo je nama dobro poznata pesma Na kraj šora…(Falu végén kurta kocsma) napisana 1847., kod nas objavljena 1872. u listu Polaženik. Bila je namenjena širem krugu čitalaca:
„Na kraj šora čađava mehana,
Trska strši, glava nečešljana,
Posrnula od teškoga pića,
To je kosa seoskih golića.
Pomrčina, celo selo spava,
Sa toronja ponoć otkucava,
A što kuca? mari ko za sate!
Sati biju, tek da prozanate.
A u krčmi kod zlatna bokala
razležu se zvuci od cimbala;
Momčadija šalaj tera kera,
Krčmarica j’ dobra, ne zamera“
Prevedene pesme Zmaj je objavljivao u listovima, almanasima, kalendarima (Komarac, Javor, Letopis Danice srpske). Preveo je i pesme A gde je lav?, Luda (u listu „Zastava“), nekoliko pesama u humorističkom listu Starmali (pesme Nika Odlagalić, Braca Duja, Gazda Pavko), a zatim i pesme Mesečeva elegija, Sveti grob, Razorena čarda. Sava Babić tvrdi da je Zmaj preveo preko 130 pesama sa mađarskog jezika, ne računajući samo Petefijeve stihove (i Aranjeve knjige); bilo je tu i tekstova Mor Jokaija, Imrea Madača (Čovekova tragedija), pesme Kalmana Tota i drugih mađarskih pisaca.
Prevod sa latinskog
Što se tiče prevođenja stihova antičkih rimskih pesnika, čini se da je naš omiljeni pesnik izbegavao latinski (i italijanski jezik). Filolog i profesor gimnazije u Novom Sadu, Đorđe Dera (izvrstan poznavalac latinskog i starogrčkog) zamolio je jednom prilikom Zmaja da prevede tri ode iz Horacija / Ad lydiam, Ad fontem Bandusiae i Ad Musam Melpomenen. Pesnik je odgovorio „Za prevođenje klasičnih prvaka, ište se naročita veština – a ja se tu osećam veoma slabačak. Zato se nisam laćao takoga posla. I Ifigeniju sam preveo tek posle mnogog nagovarnja jednog vašega kolege. A sad vi uzeste greh na dušu da me na drugi tanak led navedete.“
Zmaj je pokušao da tipološku četvororednu strofičnost Horacijeve ode pretvori u naki lakši narodni oblik. Stevan Josifović u Srpskom književnom glasniku piše da „Nije bilo lako prevesti takve pesme, naročito pri prevodu ode Lidiji, usled njene umetničke kompozicije, vanredne elegancije i finoće nijansi u izrazu originala, teškoće za prevodioca osobito postaju velike, gotovo nesavladive. I doista, prevod ode Lidiji zaostaje za ostalim prevodima. Pri prevodu te ode primećuje se, pre svega, odsustvo svakog metra, tj. pesničkog ritma“.
Zmajeva stvaralačka snaga je izvanredna
On uči, piše, objavljuje do kraja svog života. Tokom dvadeset godina studiranja, lečničke praske, uređivanja listova, ženidbe i umiranja dece – Zmaj je u sebi našao snage da objavi 333 originalne pesme i 119 prevedenih pesama / Sava Babić u fusnoti piše da je broj pesama verovatno i veći „ako bi se pribrojali nepotpisani prilozi po časopisima, prevodi proze i sl. ali je za nas impozantan broj originalnih pesama“.
