Početna U svetu knjiga Dečije priče Priča o Raku Krojaču – Desanka Maksimović

Priča o Raku Krojaču – Desanka Maksimović

5657
0
PODELI
Rak Krojac

Živeo je pod velikim belutkom u reci Rak Krojač. On je nadaleko bio čuven po svom zanatu. Sve bube, leptiri i ribice iz okoline šili su kod njega svoje odelo. O vrednoći njegovoj svugde se pričalo; govorilo se da nikad iz ruke ne ispušta svoje rumenkaste oštre makaze. U poslu su mu pomagali mali rakovi, njegovi sinovi. Oni su po dnu rečnom prikupljali materijal, od koga je posle Rak Krojač pravio divna odela.

Jednom u velikom viru, blizu belutka gde je stanovao Rak Krojač, ribice reše da prirede zabavu, te sve potrče njemu, da im sašije novo odelo.

– Noćas će biti zabave u viru na mesečini, pa te molim da sašiješ haljinu, lepšu nego ijednu što si mi do sada šio – reče štuka Raku Krojaču, presecajući hitro vodu.

– Sašiću ti sivozelenu haljinu od šljokica, zakićenu sedefastim lepezama – odgovori Rak Krojač i uze joj meru.

Za štukom dođe kaćiperka pastrmka i stade se umiljavati Raku Krojaču:

– Dragi Račiću, sašij mi haljinu da bude lepša nego u ostalih riba.

A Rak Krojač se zamisli i reče:

– Sašiću ti šarenu haljinu, punu žutih, crvenih, belih i plavih tačkica. Bićeš najlepša na celoj zabavi.

Posle njih izroni iz trske grgeč moleći:

– Račiću, molim te da mi sašiješ novo odelo za zabavu, pa ću ti platiti koliko god zatražiš.

-Sašiću ti žućkastozeleno odelo išarano crnim prugama. Ti jedini bićeš tako odeven.

Kad ribice odoše, navali Rak Krojač na posao. Posla račiće da naberu materijal potreban za riblje haljine: rečnog bisera, sedefa, šarenog sitnog peska. A čim se oni vratiše, poče da pravi nova odela nižući biser i sedef na duga vlakna like, koja je potom upletao sa rečnim srebrom.

A za to vreme su ribice spremale vir za zabavu. Prvo su očistile dno od mulja i posule ga rumenkastim belutkom i mahovinom; posle su pokosile visoku obalsku travu, da bi mesec što bolje osvetlio vir. Najzad su otišle do žablje sviračke družine zvane „Kreketuša“ i pogodile se da im svira na zabavi. Čak pred veče se upute Raku Krojaču da vide šta je sa haljinama.

Kad tamo stignu, a veliki belutak gde je Rak Krojač stanovao leži odvaljen u stranu i račići po mutnoj vodi lutaju i plaču.

– Šta je to, pobogu! Gde je Rak Krojač? – poviču preneražene ribe, sluteći neku nesreću.

– Odnela ga u torbi neka deca, koja su ovuda lovila rakove – odgovore račići kroz plač. – Sad nećemo nikada više očima videti svog dragog oca, Raka Krojača.

Onda i pastrmka i grgeč i štuka udare u plač; bilo im je žao što je siroti rak nastradao, a još više što im nije haljinice za zabavu sašio.

Mališani, videći kako ribe žale njihovog oca, još više se rastuže: – Taman smo mu doneli bisera, sedefa, rečnog srebra i šarenog peska i on počeo da ih niže na vlakna, a nevaljala deca nam ga zauvek odneše.

Čuvši plač račića i riba, dotrče i žabe i rečne zmije i svi drugi stanovnici reke da vide šta je, i tako nastane opšta žalost.

Baš je sunce zalazilo za breg kad se to dešavalo. Voda u viru se rumenela kao da je neko u nju sasuo vina. Večernji vetar je lutao kroz trsku. A stanovnici reke su i dalje kraj belutka tužili.

Najednom štuka presta plakati i viknu:

– Evo dolazi niz reku Rak Krojač, poznajem ga po rumenkastim makazama što ih nosi u ruci.

Svi se obazru na tu stranu i ugledaju ga zbilja kako se oprezno provlači između kamenja, hitajući kući. Stigavši na svoj prag reče:

– Sreća moja što sam sobom poneo makaze, te sam, čim su se deca malo zagovorila, rasekao torbu i pobegao, inače me ne biste nikad više videli očima.

Kakav drugi len rak bi posle ovog doživljaja prvo legao da se odmori, a Rak Krojač prvo uze da dovrši započete riblje haljine. Šio ih je dok se mesec nije javio, a onda su već bile gotove i prelivale se kao duga u bezbroj boja.

Kad su štuka, pastrmka i grgeč stigli u novim haljinama, zabava u viru je već bila otpočela, žabe su svirale, ribice su igrale okretne igre; a Rak Krojač je ispod belutka za to vreme pričao svojoj deci šta je sve pretrpeo dok nije pobegao iz torbe.

 

OSTAVITE ODGOVOR