Početna U svetu knjiga Bajke Priča o reci – Desanka Maksimović

Priča o reci – Desanka Maksimović

80
0
PODELI

Još pre hilјadu i više godina, kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri, padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlјe, a Izvorove kćeri, kaplјice, gutale su im svaku reč. Kad su ptice odletele, nastao je kraj Izvora veliki metež, kaplјice su skakale, prskale okolnu mahovinu, činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu, zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umilјato zažubore:

Oj, dobri oče, pusti nas, pusti,
kroz čestar gusti,
do dolјe zelene,
tamo nas čeka
velika reka
u nepoznati dalek kraj
da s nama krene.

Jedva se Izvor oslobodi zagrlјaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlјa. Promišlјao je tako do uveče kad se začu njegov ozbilјni glas:

Ne ludujte, kćeri malene,
ne odlazite u svet od mene!
Isprečiće se pred vas brda,
krša i kamena cela krda,
neće vam lako dati puta.
Upoznaćete vrlo brzo
kako je zemlјa tvrda i lјuta.

Ali se kaplјice nisu dale urazumiti. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući:

Pusti nas, oče,
i ptica pušta poletarce,
i gnevna oluja povetarce,
i guje stare
puštaju mlade
u čestare,
i medved pušta svoje meče
da strči u dolјu
kud potok teče.
Blaži je od tebe i vuk sami,
pušta da vučići svet upoznaju.
Pusti nas, oče, svet nas mami!

Izvor se sad još dublјe povuče, čak u tamne bunare u zemlјi, a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. Da je putnik tada naišao, čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni, stari Izvor. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas:

Kaplјice kćeri,
i ovde u šumi ima lepote.

U svetu kud žurite,
lјudi krote,
mora i reke,
stavlјaju im uzde i okov.
Kajaćete se gorko, duboko,
krenete li u kraje daleke.

Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. Idućeg jutra, dok je starac još spavao, iskrade se prvo sto najmlađih kaplјica pa kroz šlјunak otisne niz brdo. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se, sjure u podnožje prve kose. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kaplјicama bace u naručje. U početku, dok još nisu bile istrošile snagu, kršile su sve što im se našlo na putu. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja:

Mrmorimo, žuborimo,
dok grlo ne umorimo.
Igrajmo, skačimo,
stene plačimo,
livade rubimo,
šumimo, trubimo.
Hujimo, šumimo
dok gore ne zagluvimo.
Kikoćimo se, ćaskajmo,
žuborimo, praskajmo,
hrašće obarajmo,
pećine stvarajmo,
rovimo, vajajmo.

Trajalo je to više nedelјa i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javlјati sve veće prepreke. Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. One se uhvate za ruke i stanu jurišati, ali ona osta nepomična. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama:

Oj, sestrice, oj!
Na putu nam stoji
tvrd kamena sloj.

Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri:

I moj, sestre, put
naporan je vrlo,
svu me kupa znoj.

S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje:

Hej, sestrice, hej!
Na mom putu brdo,
presede nam smej.

Kako su se prepreke iz dana u dan množile, Izvorove kćeri su pomišlјale da se vrate kući. Kad druge kaplјice pridremaju, one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. Ova malodušnost je, srećom, kratko trajala, a i starije iskusnije kaplјice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. One se, sirotice, postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. U kamenu se uskoro nađoše pukotine, te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. To je bio valјda najradosniji dan u životu kaplјica begunica. Protežući se lenjo na suncu zažubore:

Sestrice kaplјice,
sad se odmarajmo,
dremajmo, spavajmo,
sanjajmo mir.
Brda smo oborile,
nova smo stvorile,
stene smo digle,
najzad smo stigle
umorne u vir.

Vir je ležao u polјani, baš pred ušćem u veliku plovnu reku. Odmorivši se u njemu, sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kaplјica razbistri je i ožive.

Međutim, još nije bio kraj naporima naših putnica. U dalјi se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplјe planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu, dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta:

Dolazi brod uglјa pun,
putnička lađa i za njom čun.
Zasučimo, sestre, zelene rukave,
prenesimo ih čak do širine
morske plave.

Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra, nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri, te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplјe planinke pod oblake. I kao nekim čudom, ti oblaci u svom lutanju nad zemlјom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni, spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. Samo priroda je bila tako čudesna da su kaplјice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravlјale svoj raniji život i ponovo žudele na put. Tako se to ponavlјa otkad je šuma, reka i oblaka.

 

OSTAVITE ODGOVOR