Bio jednom jedan slon koji je hteo da putuje. Već je odavno hteo da vrati posetu svojim sinovcima, nilskim konjima, koji su stanovali na drugom kraju džungle, na obali Velike reke. Ali donde je trebalo pešačiti dane i dane, a Topoho, naš slon, bio je lenj. Mogao je da ide vozom, ali na njegovu nesreću , u vozu džungle podvoz se plaća prema veličini i debljini. Put koji staje dinar-dva, staje sto dinara za lava (i to još pod uslovom da nema buva). Možete onda zamisliti koliko on staje za slona. A Topoho je bio isto toliko tvrdica koliko i lenj.
Jednog dana pala mu je na um ideja . Rekao je sebi:
– Znam da komarci uživaju u vozu džungle specijalni popust, ne samo zato što su vrlo mali već i zato što su potrebni džungli da bi ujedali ljude koji dolaze da ubijaju i hvataju životinje. Često, čitav jedan puk komaraca ukrca se u službeni voz. Za njih je on besplatan.
Topoho se, dakle, uputio prema stanici, skakućući i pokušavajući da svojom surlom podražava komarca. Naravno, to je prouzrokovalo užasnu larmu. Životinje koje je Topoho u selu sretao na svom putu dovikivale su mu:
– O, Topoho, šta ti je?
Ali Topoho ih nije čuo, toliku je buku dizao.
Stari majmun koji je na stanici davao vozne karte bio je vrlo kratkovid i vrlo gluv. Čuo je ipak glasove koje je puštao Topoho.
– Šta je to? – zapitao je. Topoho odgovori:
– Komarac.
– Zar je moguće?! – uzviknu stari majmun. – Evo, ja čujem kako zuji komarac! Dakle, nisam više gluv.
Podigao je rešetke svog šaltera, ali zbog kratkovidosti ništa nije video.
– A kamo putuješ, mali moj druže? – zapita on. Topoho izjavi:
– Na obalu Velike reke. Dodao je ne razmislivši:
– Svojim sinovcima nilskim konjima. Stari majmun prsnu u smeh:
– Šaljivčino! Komarac, pa stric nilskim konjima? I pruži mu zelenu kartu, voznu kartu za komarce.
Da bi izašli na peron, putnici su morali da se prijave kontroloru, koji je takođe bio majmun. Ali ovaj je bio mlad majmun, s dobrim očima i finim sluhom.
– Kartu, debeljko! – rekao je Topohu. Topoho mu odvrati suvo.
– Debeljko! Otkad tako nazivaju komarce?!
Pokaza mu zelenu kartu, držehi je vrhom surle. Majmun je pogleda, zaprepašćen, i reče:
-Molim, izvini.
Bilo je mnogo putnika na peronu. Kada je voz stigao, Topoho potraži vagon za komarce . Ali, vagon je bio podeljen na niz majušnih kupea, svaki za pet stotina komaraca. Ne bi mu stao ni vrh šape. Tada se Topoho pope na krov, i voz pođe.
Na svakoj stanici po jedan kontrolor-majmun dotrčao bi ispred vagona i vikao Topohu :
– Hoćeš li da se skineš odatle? To nije mesto za slona!
Topoho je pokazivao svoju zelenu voznu kartu za komarce i kontrolor bi odmah rekao:
– Molim, izvini.
Ali komarci, koji su se na svakoj stanici prošetali da bi protegli krila, prisustvovali su uvek istoj komediji. Održali su stogo savetovanje u svom kupeu i odlučili da očitaju dobru lekciju Topohu, utoliko pre što je krov vagona počeo da krca pod njegovim teretom. Kako je slonova surla visila ispred prozora, oni su se spustili na njen vrh a zatim, jedan za drugim, uvlačili su se u surlu.
Ušlo ih je sto, hiljadu, deset hiljada, i svi su šetali po tom ogromnom hodniku kao što mi šetamo po peronu železničke stanice. Bilo je vrlo tamno, ali na kraju surle, kao da je izlaz iz tunela, videlo se malo svetlosti dana. Topoho oseti lako golicanje i poče da drma surlu. Tada, na znak njihovog vođe, svi komarci ujedoše kožu u isti mah. A slonova koža u unutrašnjosti surle osetljiva je isto toliko koliko i naša koža. Usled deset hiljada ujeda, jadni Topoho kinuo je tako snažno da je izgubio ravnotežu. Pao je s krova i našao se na zemlji, dok je voz dalje jurio.
U unutrašnjosti surle vođa komaraca viknu:
– Svi napolje!
Komarci odmah iziđoše i stigoše voz jednim zamahom krila. Ošamućen, bolne surle, Topoho je ostao sam nasred džungle. Kad mu je bilo malo bolje, podigao se i polako krenuo u pravcu sela.
Sutradan, na stanici, Topoho se pojavio sa surlom zavijenom u veliki crveni šal. Svi su znali šta mu se dogodilo.
Mladi majmun-kontrolor reče mu:
– Dobar dan, komarče, da nisi ranjen?
Topoho, koji je govorio kroz nos, odgovori smerno:
– Nemojte mi se rugati. Kad biste znali kako me peče surla!
Obrati se starom majmunu na šalteru:
– Izvinite, gospodine, hoćete li mi dati jednu kartu za slonove do obale Velike reke? I to kartu za krupnog slona. Ne bih voleo da imam neprilika na putu.
