Bliži se 1. septembar, početak nove školske godine. Neka deca će postati đaci prvaci. U đačkoj torbi svakog đaka prvaka nalazi se i prva knjiga – bukvar. U bukvaru su ispisana slova, cela azbuka, a glavni zadatak svakog prvaka je da do kraja prvog razreda nauči sva slova, da postane pismen.
Ovo je kratka priča o tome kako je nastala i širila se pismenost kroz vekove. Ali i o tome kako je bukvar dobio ime. Ovo je priča koju sajt Moje dete pred početak škole poklanja svim đacima i svim radoznalcima.
Nastanak i razvoj pismenosti
Najstariji natpisi na svetu pronađeni su u pećinama. To ustvari nisu ni bili natpisi, nego crteži po zidovima pećina koje je pećinski čovek sačinio služeći se drvenim ugarcima. Zatim je čovek smislio novu tehniku pisanja – grebao je po kamenu, pa je onda urezivao simbole i slova u glinenu ploču, pisao na papirusu, na pergamentu i najzad na papiru. Na žalost, mnogi ljudi se danas, u eri razvijene tehnologije, sve ređe služe olovkama i papirom. Oni za pisanje rađe koriste tastaturu i kompjuter.
Kako je bukvar dobio ime?
Područje na kome danas živimo mi, još u pradavna vremena prekrivale su guste, raskošne šume. U šumama ili blizu njih živeli su Kelti, narod koji je bio opismenjen, narod čija je pismenost bila u tesnoj vezi sa njihovim životnim okruženjem, sa šumama i drvećem. Njihovo pismo sastojalo se od slova, tj. znakova sačinjenih tako da svaki od njih simboliše po neko drvo. Kelti su najviše poštovali brezu, jasen i oskorušu.
Nakon Kelta, ovo podneblje nastanili su stari Sloveni, naši preci. I njihovi običaji i kultura bili su blisko povezani sa šumama i drvećem. Ali, za razliku od Kelta, Slovenima je najsimpatičnije drvo bila bukva. Otuda i ime pisma – azbuka. A i naziv za njeno drugo slovo – prvo je „az“, a drugo je „buki“. Narod ta slova nije ni nazivao slovima, već ih je sve zajedno zvao „bukve“. Tako je i bukvar, prva knjiga svakog đaka, knjiga iz koje dete nauči slova, dobio svoje ime.
Opismenjavanje u srednjem veku – pergament, voskoleska, pesoč
Srednjevekovne knjige Sloveni su pisali na štavljenoj koži ovce, koze ili teleta. Ta koža zove se pergament. U procesu štavljenja kože, važnu ulogu imala je hrastova šišarka. Ovim zanatom bavio se i Sveti Sava.
Međutim, pergament se koristio samo za pisanje knjiga, jer je bio skup. Za opismenjavanje dece korišćen je znatno jeftiniji materijal. Deca su učila da pišu u manastirima i na vlastelinskim dvorovima. Pravih škola nije bilo. Za pisanje, mališani su koristili daščicu prelivenu voskom, koja se zvala voskoleska. Pisalo se drvenim štapićem zašiljenim na jednom kraju, dok je na drugom kraju štapić bio zaobljen, kako bi mogao da se koristi i za brisanje, tj. za poravnanje daščice.
U nekim selima, naročito u dolini reka, pisalo se uz pomoć peska. Na radnom stolu pesak se držao u plitkim drvenim posudama i po potrebi su ga deca prosipala na sto i pisala po njemu kažiprstom, dok su za poravnavanje koristila drvenu letvicu. Ovo učilo, koje takođe ima veze sa drvetom, zvalo se pesoč.
Tokom petstogodišnje turske vladavine narod je osiromašio, pa su voskoleska i pesoč često bili luksuz. Narod je hteo da se opismenjava, pa se dovijao na razne načine. Pisalo se na kori breze, bukve, trešnje, pa čak i na lišću drveća. Za pisanje je služilo mastilo spravljano od kore balkanskog hrasta, zatim pačja krv, kao i razvodnjen barut.
Simbolika crvenog mastila
Tokom Srednjeg veka vladari i vlastela često su koristili crveno mastilo, naročito za potpis. Takvi pisani dokumenti imali su posebnu važnost, a crvena boja je ustvari simbolisala prolivenu junačku krv. I slavni Nemanjići pisali su i potpisivali se crvenim mastilom u koje su umakali guščije pero ili zašiljenu trsku.
Za sve su zaslužni šuma i drvo
I za učenje računa koristili su se delovi drveta: žirevi, kestenje, štapići leske… Deca su se okupljala ispod velikog drveća, najčešće hrasta ili lipe. Debele hladovine drveća bile su njihova učionica.
Danas se najčešće piše na papiru. Piše se grafitnim olovkama, penkalima, hemijskim olovkama, flomasterima… I najmoderniji kompjuterski štampači takođe koriste papir kao osnovni materijal na kom se štampa. A papir se takođe izrađuje od drveta.
Iz cele ove priče nameće se jedan zaključak: da nije bilo šuma ni drveća, opismenjavanje kod nas bilo bi znatno teže.
