Priča može da nas zabavi, pouči, ohrabri… Upravo takve priče pričaju jedna majka i jedna ćerka. Inspirisane raznim situacijama, one pripovedaju „iz glave“, spontano, nadovezujući se jedna na drugu. Jednog dana mama je predložila ćerki da ide u pozorište. Ćerka baš i nije bila oduševljena predlogom. Ali mudra mama je uspela putem jedne zanimljive priče da promeni ćerkin stav.
Vladislava Vojnović
POZORIŠTE
(iz zbirke Priče iz glave)
-Neću više da idem u pozorište!
-Ali, nije uvek ovako loše…
-Bilo je i prošli put, i u onom pozorištu za odrasle bilo je još gore.
Samo je bilo dobro kad smo gledali Zoku kako diriguje u onoj rupi, a gore pevaju, znaš, onda kad joj se zaglavila štikla??
-Zna, opera.
-A i to bi bilo dosadno da Zoka nije naša. Uh, dobro je da smo sad izašli.
-Znaš, to uopšte nije lepo. Zamisli kako je glumcima koji su naučili tekst napamet, vežbali, mučili se i – oni na pozornici, a vide kako im izlazimo napola predstave.
-Možda misle zaboleo me stomak ili tako nešto…
-Veruj mi da ti ne bi volela da publiku zaboljeva stomak kad bi bila glumica.
-Ja nikad ne bih glumila u tako glupoj predstavi.
-Ali, moraju – to im je posao. Ne biraju oni tekstove.
-Nego ko? Reditelj?
-Pa, ne baš ni reditelj, on može da predloži neku dramu, ali glavni je upravnik.
-Ja mislim da je pisac najgori: da on ne napiše glupu dramu, upravnik ne bi mogao da je izabere.
-Hm.
-Šta „hm“?
-Ja imam jednu pametnu, pa niko neće da je igra.
-Stvarno? ’Aj’ mi ispričaj, hoćeš?
Pozornica uređena kao školsko dvorište; ima koš, klupa, drvo. Na sceni su Spasenija, Aleksa i Nikola…
-Uf, neću tako! Pričaj mi normalnu priču.
Bio jednom jedan dečak koji se zvao Anastas. Živeo je sa mamom i tatom, koji se nisu baš najbolje slagali. Tj. tata mu je bio stručnjak za kompjutere i sve svoje vreme provodio je, i kod kuće i na poslu, gledajući u ekran. Mama se zbog toga osećala loše i njih dvoje su se ponekad svađali. Svađa kao svađa, svi se nekad svađamo, to je normalno. Ljudi se posvađaju, pa se pomire. Nekad se izvine što su pobesneli, a nekad se dogovore šta onaj drugi više da ne radi, a nekad se dogovore da prvi ne besni. Međutim, Anastasov tata se jednog dana samo nije vratio sa posla.
-Javio telefonom da se razvodi?
Čak ni to. Niti se javio, niti se pojavio. Međutim, mama se nije zabrinula, jer je pretpostavila da se naljutio i da se pravi blesav. I ona je bila ljuta. Ali, Anastasu je bilo baš teško.
-A devojčica? Je l’ ima neka devojčica? […]
Devojčica Spasenija nije imala ni najbolju drugaricu, ni najboljeg druga. Bila je O.K. sa svima iz razreda, ali je bila nekako malo usamljena, iako nikad nije bila sama. S njom u razred išli su i Aleksa, Nikola, Milica. Oni su bili strah i trepet za svu decu – uvek je moglo da im padne nešto glupo na pamet i mogli su svakog da izmaltretiraju. Jednog jutra, pre prvog časa, Spasenija je prolazila kroz školsko dvorište i videla Aleksu i Nikolu kako stoje ispod koša. Zvocali su jedno drugom što niko nije poneo loptu za basket, a kad je Spasenija došla do njih, Nikola joj je smakao kapu s glave i on i Aleksa su krenuli da se dobacuju njenom kapom kao da je lopta. Spasenija je uzaludno pokušavala da spase svoju kapu, pa im je, na kraju, zapretila da će ih reći dežurnoj nastavnici. Ali oni su samo nastavili da imitiraju tu nastavnicu koja je imala običaj da kaže: „Odrasli ne treba da se mešaju u sporove između dece. Vi, dečice, morate sami da dođete do svojih rešenja, to je priprema za život…“
Spaseniji, međutim, nije padalo na pamet da se priprema za takve kao što su bili Nikola i Aleksa. Na primer, kad joj je na kraju, Nikola vratio kapu i rekao da zauzvrat mora da mu napiše domaći iz srpskog, ona mu je, mrtva hladna, bacila svoju kapu nazad. Aleksa, koji je tu bio glavni, umro je od smeha i zadivio se njenom tako neočeivanom postupku. Čak ju je pitao da mu bude devojka, onako na svoj grubi način:
-Spaska je luda, majke mi! Zato mi se i sviđa! E, mala, hoćeš da mi budeš riba?
-A ti meni da budeš žaba? Pa da te zgazim! – iznervirala se Spasenija. […]
-Upomoć, napala me napaljena žaba! – drala se Spasenija, baš u trenutki kada je naišao Anastas. Sa loptom. I, iako su sad mogli da igraju basket, Aleksa i Nikola nisu mogli da prestanu da budu Aleksa i Nikola. Zato su uzeli Anastasu loptu, a njega nisu primili u igru. Još su mu se i rugali i zvali ga ananas, umesto Anastas, lupetali da mu se mama zove pomorandža, a tata banana. Naročito je bezobrazan bio Aleksa, a Nikola se uvek ponašao kao njegov pomoćnik.
-Ne razumem u čemu je tvoj problem? – lepo je pitao Anastas Aleksu.
-„Ne razumem u čemu je tvoj problem…“ – imitirao ga je Aleksa. – Naravno da ne razumeš. Zato što si ti problem. Da nisi, ne bi te izbacili iz tvoje škole.
Anastas je stvarno bio nov đak u njihovom razredu i niko nije tačno znao šta mu se desilo u prethodnoj školi. […]
-Koliko oni to sede u dvorištu pre škole? Kod nas bi već pet puta zvonilo…
-Evo sa’će.
I zvonilo je. Prvi čas su imali srpski. Spasenija je bila osoba koja obožava da na času ne sluša šta se radi, nego da se nekako drugačije zabavlja. Npr. da piše ceduljice. Napisala je: „Je l’ imaš simpatiju?“ i dobacila Anastasu. On je napisao nešto i dobacio njoj. Razmotala je papirić i videla: „Zini da ti kažem!“. Spasenija je, naravno, zinula. Koliko god je mogla.
-Spasenija, zatvori usta! – opomenula ju je srpkinja i počela da čita:
Vino pije Kraljeviću Marko
Sa Staricom Jevrosimom majkom…
Deca su bila prilično nepažljiva na času, žamorili su, gurkali se, gađali se kredama. Samo je Anastas piljio u nastavnicu. „Znam! Srpkinja ti je simpatija, a??“, bacila je Spasenija još jednu ceduljicu Anastasu, ali ju je, avaj, uhvatila baš ta srpkinja, o kojoj se radilo. Srećom, nije je pročitala, nego ju je spustila u džep. Svi su se umirili, a Spasenija se skamenila.
-Dobro, šta ja treba da uradim, pa da vi učestvujete u ovom času? Spasenija, smiri se! Milice, da li ti slušaš šta ja čitam? […]
Spasenija, i dalje opsednuta razmišljanjem kako da povrati ceduljicu, odjednom se dosetila:
-Imam ja ideju! Da to odglumimo kao da je pozorišna predstava! […]
-Dobra ideja. Hajde ti, „brate“ ANastase, izađi pred tablu da budeš Kraljević Marko. A ti, Spasenijan izađi da budeš Jevrosima majka.
I tako su njih dvoje izašli pred tablu i ko bajagi su pili, sipali nevidljivo vino u nevidljive čaše, kucali se i tako to. Svi su se smejali, a Spasenija je sve vreme merkala nastavnicin džep, naročito dok ova čita:
– … a kad su se napojili vina,
majka Marku stade besjediti: …
– Ali, nastavnica je njoj, Spaseniji, podmetnula knjigu da čita dalje, pa je „Akcija Džep“ morala da bude odložena:
– … O moj sinko, Kraljeviću Marko,
Ostavi se, sinko, četovanja… -počela je Spasenija majka.
-Četovanja. Četovanja?! – zaprepastio se Nikola naglas.
-Da, šta je sad tu čudno? – već je htela da se iznervira srpkinja.
-Imali su kompjutere? – Nikola nije mogao da se načudi.
-Kako da ne! Srbi su u srednjem veku imali internet! – ukapirala je i srpkinja o čemu je reč. – Četa, Nikola! Četa je vojna jedinica. Majka kaže Marku da više ne ratuje, da se ostavi idenja u četu i borbe… Čitaj, Spasenija, dalje! – uzdahnula je srpkinja.
I Spasenija je nastavila kao majka Jevrosima:
-… ostavi se, sinko, četovanja,
Jer zlo dobro donijeti neće,
A staroj se dosadilo majci
Sve perući krvave haljine…
-Da li ste razumeli? – prekinula ju je sad srpkinja sama od sebe. – Ako na zlo odgovorimo zlom, ništa neće biti bolje – neko vas napadne, vi mu odgovorite kontra napadom, pa onda on opet napadne vas i tako zlo nikad neće stati. A majka stalno pere krvave haljine…
-A šta, taj Marko ne nosi pantalone, nego haljine, a? – progovorio je i Aleksa.
-Haljine nisu ženske haljine, nego bilo šta što može da se obuče, tako se nekad govorilo – objašnjavala je srpkinja, a Spasenija je nastavila da čita prekinuvši je jer joj je bilo dosadno da sluša ono što je svakom jasno, ako hoće da mu bude jasno.
-… već ti uzmi ralo i volove,
Pak ti ori brda i doline,
Te sij, sinko, šenicu bjelicu,
Te ti rani i mene i sebe.
Dalje je opet nastavila srpkinja:
-To je Marko poslušao majku:
On uzima ralo i volove,
al’ ne ore brda i doline,
već on ore careve drumove… – a onda je mahnula rukom Aleksi, Nikoli i Milici da i oni dođu pred tablu. Ovima nije bilo potrebno dva puta reći da ustanu iz klupa u kojima su, inače bili silom naterani da mirno sede. Srpkinja je nastavila:
-Otud idu Turci janjičari,
Oni nose tri tovara blaga,
Pa govore Kraljeviću Marku:
-More, Marko, ne ori drumova! – pročitao je sad Aleksa.
-More, Turci, ne gaz’te oranja! – pročitao je Anastas. […]
-More… – navalio je Aleksa, ali ga je srpkinja, dajući mu znak da ne treba više skoro šljepila po glavi:
-A kada se Marku dosadilo,
Diže Marko ralo i volove,
Te on pobi Turke janjičare…
E, tu je došlo do opšte makljaže. Koju, srpkinja, začudo nije sprečavala. Razred se valjao od smeha. Ovi pred tablom su se gurali i lupali, čak je i Spasenija pomagala, sve dok srpkinja, na kraju ipak nije stala između njih. To je Spasenija konačno iskoristila i, kao slučajno naletevši na nju, izvukla joj je iz džepa svoju ceduljicu. Srpkinja je videla o čemu je reč, ali kasno: Spasenija je stavila ceduljicu u usta i – progutala je!
