Živeo nekada jedan siromašan čovek; ništa nije imao sem belog konja. Hleb je zarađivao na taj način što je terao svog konja u vodenicu, uprezao ga i ovaj se poslušna vrteo u krug. Preko celog dana je mlela vodenica, preko celog dana je radio siromah sa svojim konjem. To dosadi konju pa jednom reče gazdi: – Dobro gazda, zašto ostali ljudi uprežu dva konja da okreću vodenicu, a ti mene samog teraš? Ovde se sam mučim. Ceo dan se vrtim u krugu – okrećem, okrećem.
– Konjiću moj – odgovori mu siromah – razlog je sasvim prost: osim tebe nemam ništa više, nemam neku drugu životinju.
A konj će na to: – Ako je u tome nevolja dozvoli da sam sebi nađem pomoć.
Siromah odmah ispregnu konja i konj pođe kuda ga oči vode. Išao tako on, išao putem – i odjednom ugleda lisičju rupu. Videvši je, on odluči ovo: „Leći ću kraj lisičje rupe i napraviću se da sam lipsao“.
A u rupi živela stara lisica sa tri mladunca. Jedno mladunče zaželi da izađe iz rupe. Kad dođe do izlaza, ugleda belog konja pa pomisli da je napolju pao sneg.
Mladunče se vrati majci i reče joj:
– Oh, majčice ne treba sad da izlazimo iz rupe jer je napolju pao sneg!
– Kakav sneg – začudi se stara lija.
– Pa napolju je sada leto. Hajde, sine – obrati se ona mladunčetu starijem od onog prvog – ti si stariji, pa idi da vidiš da li je napolju doista sneg!
Ode i srednji sin, ali i ovaj vide da se nešto beli na izlazu rupe. Vrati se i reče majci: – Oh, majčice istina je ne treba da izlazimo, napolju je pao sneg!
– Kakav sneg kad je sad leto! – ljutito reče stara lija. – Idi ti, moj najstariji sine, ne treba verovati mlađima. Idi da vidiš šta je tamo.
Najstariji sin izađe, vrati se i reče to isto.
Tad se lisica sama uputi ka izlazu. Kad dođe do izlaza, vide da to nije sneg, već da leži nekakav beli konj.
Malo se zamisli. Pozva decu i svi četvoro počeše da ga vuku, ali konj ni da se pomakne. Stara lisica onda odluči da pođe svome kumu vuku. Došavši kod vuka, reče:
– Dragi moj kume, kako sam samo dobila ukusan zalogaj! Dovukla sam ga do rupe, ali on je tako veliki da nikako ne može da uđe u nju. Kad sam to videla, dosetih se da ga prenesemo u tvoju jazbinu; možda će u nju moći da uđe. A onda ćemo ga podeliti.
Vuk se obradova divnom zalogaju pa pomisli:
„Čim meso bude u mojoj jazbini lisici neću dati ni parčenceta“
Pošto se tako dogovore, dođoše do mesta gde je ležao beli konj. Vuku to odmah beše sumnjivo, pa će liji: – Reci mi, kumice, kako da ga odvučemo do moje jazbine?
-To je vrlo jednostavno – odgovori lisica. – Isto tako kao što sam ga i dovde dovukla: privezala sam ga za rep i vukla po kolotečinama i rupčagama. I nije mi bilo nimalo teško. Sad ćemo ga vezati za tvoj rep . Tebi će biti mnogo lakše.
– To nije loše – reče vuk i pristade na to.
Lisica zatim čvrsto priveza vukov rep za rep belog konja. A onda reče vuku:
-Hajde, kume, povuci!
Vuk htede povući konja, ali ne mogade. Vuk se napreže još više i tad odjednom, beli konj skoči i pojuri. Tako je konj vukao vuka za rep preko rupčaga sve dotle dok ga ne dovuče do siromaha.
– Uzmi ga, gazda, našao sam sebi pomoć – reče mu konj. Vuk je bio mrtav.
Siromah odra vuku kožu, proda je za skupe pare, pa za taj novac kupi još jednog konja.
Od tog vremena beli konj nije više okretao vodenicu sam već u društvu s tim drugim konjem.
