Brojna literatura iz obasti dečje psihologije bavi se pitanjima ponašanja dece i njihovim problemima. Ove teme nikako ne bi trebalo zapostavljati, jer neretko se dešava da ukoliko njihove emocije ne naiđu na reakciju, deca razočarana prestaju i da pokazuju osećanja. Nerazumevanje je razlog zašto su roditelji često lično i veoma duboko pogođeni, a to su situacije koje su nas potresale, činile bespomoćnima i u kojima, zbog sopstvenih osećanja, nismo obratili pažnju na dečja osećanja i razumeli ih.
Svako dete je jedan novi svet
A svako dete je čitav jedan svet u kom se odvija raznolik emotivni život u koji mi odrasli, nažalost, imamo vrlo ograničen pristup. I onda kada nam se čini da su dečje reakcije slične našima i da nam je model ponašanja poznat, ipak je to uvek svet posebnosti, različit od sveta odraslih. Razvoj deteta podrazumeva svakodnevo učenje i spoznaju sebe i okoline. Deca uče kako da osećaju i kako da osećanja izražavaju, a da bi to naučila potrebno je pre svega da njihova osećanja budu primećena. Ako je dete ćutlljivo i deluje emocionalno zatvoreno, to naravno ne znači da ništa ne oseća. Neka osećanja, kao što su stid, strah, usamljenost, bespomoćnost ili očajanje, dete se trudi da ne otkrije pred drugima. Takva osećanja su manje vidljiva i prate ih manje promene u ponašanju i mimici, ali na njih moramo da obratimo posebnu pažnju i da nešto preduzmemo. Ona se ne smeju ignorisati, a svakako ne potcenjivati. Dečja tuga npr. manifestuje se gubitkom apetita i izgledom koji roditelj mora da primeti i shvati šta ponašanje deteta poručuje.
Dalje, deci je potrebno da se njihova osećanja shvate ozbiljno. Ona imaju pravo na drugačije emocije i njihovo ispoljavanje a kada se shvate i prihvate ozbiljno, to znači da je dete u svom postojanju cenjeno kao čovek.
Ne dozvolite da dete zbog vas potiskuje sopstvene emocije
Jednako je važno da se kod dece razvije svest o tome da ona u konkretnim situacijama smeju da imaju drugačija osećanja od odraslih. Neophodno je dozvoliti deci da pokažu emocije iako se one razlikuju od naših. Kada je otac zabrinut ili majka tužna, dete sme da bude radosno. Na taj način ono uči da svi osećamo drugačije i raste bez pritiska prilagođavanja, koji mu kazuje da sme i treba da oseća samo ono što i roditelji, ono što je za njih prihvatljivo.
Budite pravi uzor svom detetu
Važno je da deca u izražavanju emocija imaju uzore, bez njih osećajnost ne može da se razvija. Deca uče od odraslih, od roditelja, vaspitača, učitelja. Da bi bili prihvaćeni kao uzori, odrasli moraju da govore u prvom, ne u trećem licu. Sve rečenice koje u trećem licu određuju opšti moral i govore kako smemo da se osećamo, dovode do izumiranja emocija. Rečenice kao npr. „Ne sme se tako ljutiti“, „Ne treba više tugovati, baka je umrla pre više od godinu dana“, „Besmisleno je stideti se nečeg takvog“, „Ljutnja ništa ne donosi“ su rečenice koje predstavljaju krajnju „emocionalnu diskriminaciju“. „Ja sam tužan“, „Osećam se bespomoćno“, „Ja se ne sidim zbog toga“ – kod ovakvih rečenica dete ima prostora da odluči da li želi da se ovako oseća i da bude svoje, da li da prati ovakva osećanja i da dâ prednost sopstvenim osećanjima i svom načinu emocionalnog izražavanja.
Prema detetu uvek pokazujte saosećajnost
I, na kraju, podjednako je važno iskreno saosećanje. Na taj način saopštavamo drugima šta u nama izazivaju. Deci je to neophodno kako bi shvatila da u onome što osećaju nisu sama, bilo da su usamljena, tužna, uplašena ili nesigurna. Kada osete naše saosećanje, tada znaju da emocije mogu slobodno da ispolje. Njima je potrebna iskrenost i istinitost. Kada prepoznaju naša osećanja i pitaju „Zašto si tužan?“ ili „Zašto se ljutiš?“ moramo dati iskrena objašnjenja. Odgovor „Ne znam“ decu zbunjuje. Kada roditelji skrivaju osećanja, a najčešće to čine da bi poštedeli decu i zaštitili ih od emocionalnog bola, deca počinju da osećaju emocionalnu prazninu. Tako se dešava da iz želje da decu vidimo srećniju, izazivamo sasvim suprotnu posledicu.
