Bio jednom jedan princ koji je hteo da se oženi princezom, ali pravom pravcatom princezom. Tako je obišao ceo svet kako bi je našao, ali mu se svud isprečilo nešto na putu. Princeza je bilo mnogo, ali da li su to bile prave pravcate princeze, to već nije mogao nikako da dokuči, jer je uvek bilo nečega što mu je smetalo. Vratio se kući sav potišten, jer je želeo da se oženi pravom princezom.
Jedne večeri a bilo je strahovito nevreme: sevalo je i grmelo, kiša je pljuštala, jednom rečju bilo je užasno.
Tada neko zakuca na kapiju dvorca, a stari kralj pođe da otvori.
A napolju je stajala jedna princeza. Ali kako je samo izgledala od kiše i ružnog vremena! Voda joj je curila s kose i odela i slivala se u vrhove njenih cipela, pa na pete opet izlazila, – a ona je tvrdila da je prava pravcata princeza!
“To ćemo već saznati”, – pomisli stara kraljica, ali ništa ne reče, već ode u spavaću sobu. Tada ukloni svu posteljinu i stavi zrno graška na dno postelje; zatim uze dvadeset dušeka i stavi ih preko zrna graška, a odozgo još dvadeset perina od guščjeg perja.
Tu je trebalo da prenoći princeza.
Kada je ujutru upitaše kako je spavala on aim odgovori: – O, vrlo, vrlo rdjavo, – reče princeza. – Gotovo cele noći nisam ni oka sklopila. Ko zna šta je bilo u toj postelji? Ležala sam na nečem tvrdom, tako da sam po celom telu modra i zelena. To je strašno!
Tako su se uverili da je ona prava pravcata princeza, jer je kroz dvadeset dušeka i dvadeset perina od paperja osetila zrno graška. Toliko nežan nije mogao biti niko, sem prave pravcate princeze!
Kraljević je uze za ženu, jer je sada znao da uzima pravu princezu, a zrno graška odnesoše u kraljevski umetnički muzej, gde se i sada može videti, ako ga neko nije uzeo.
