Problemi sa pažnjom i koncentracijom predstavljaju značajan izazov u dečijem razvoju, manifestujući se kroz poteškoće u održavanju fokusa na zadacima, završavanju aktivnosti i ignorisanju distrakcija.
Ovi problemi mogu se javiti u različitim kontekstima, kod kuće, u školi ili tokom druženja sa vršnjacima, i mogu imati negativan uticaj na akademski uspeh, socijalne interakcije i opšte blagostanje deteta.
Simptomi koji ukazuju na probleme sa pažnjom i koncentracijom
Simptomi problema sa pažnjom i koncentracijom su raznoliki. Mogu uključivati kratkoročnu pažnju, gde se dete lako ometa i ne može dugo da se fokusira na zadatak. Takođe mogu uticati na zaboravnost, koja se manifestuje kroz teškoće u pamćenju instrukcija ili potrebu da se zadaci ponavljaju više puta.
Deca sa problemima pažnje često izbegavaju izazovne zadatke koji zahtevaju mentalni napor i imaju teškoće u praćenju pravila. Ovaj problem može se manifestovati i kroz ispoljavanje impulsivnog ponašanja, kada dete reaguje bez razmišljanja ili prekida druge tokom razgovora. Nemir je takođe čest simptom, gde deca ne mogu da sede mirno, već često lupkaju nogama, vrpolje se ili ustaju sa mesta.
Uzroci – zašto dete ne može da se skoncentriše?
Uzroci problema sa pažnjom i koncentracijom su kompleksni i mogu biti biološke, neurološke, psihološke, okolinske i medicinske prirode. ADHD (Poremećaj pažnje i hiperaktivnosti) je najčešći neurološki poremećaj koji utiče na pažnju. Disbalans neurotransmitera, poput dopamina i noradrenalina, takođe može uticati na sposobnost fokusiranja. Genetska predispozicija igra određenu ulogu, dok stres, anksioznost, depresija i nisko samopouzdanje predstavljaju psihološke faktore koji mogu umanjiti kapacitet pažnje.
Okolinski faktori, poput prekomerne upotrebe tehnologije, loše ishrane i nedostatka sna, takođe mogu doprineti problemima sa pažnjom. Pored toga, medicinski uzroci, kao što su poremećaji vida i sluha, neurološke ili razvojne smetnje (disleksija, autizam) mogu se manifestovati kroz simptome koji liče na probleme sa pažnjom.
Najčešće manifestacije
Kada govorimo o problemima sa pažnjom i koncentracijom kod dece, važno je naglasiti da se oni mogu manifestovati na različite načine. Neka deca će imati problema sa održavanjem fokusa tokom dužeg vremenskog perioda, dok će druga biti sklona impulsivnim reakcijama i čestim ometanjima. Neki mališani će se teško organizovati i pratiti instrukcije, dok će drugi imati problema sa kontrolom emocija i frustracijama koje proizilaze iz nemogućnosti da se usredsrede.
Upravo zbog ove raznolikosti simptoma, individualni pristup je od ključne važnosti. Ne postoji univerzalno rešenje koje će odgovarati svakom detetu. Identifikovanje specifičnih poteškoća i uzroka koji stoje iza problema sa pažnjom predstavlja prvi korak ka pronalaženju adekvatnih strategija i pružanju odgovarajuće podrške.
U tom smislu, saradnja između roditelja, učitelja i stručnjaka je od neprocenjive važnosti. Razmena informacija i zajedničko kreiranje plana podrške omogućavaju detetu da razvije svoje potencijale i postigne uspeh u svim oblastima života.
ADHD (Poremećaj pažnje i hiperaktivnosti)
ADHD, ili poremećaj pažnje i hiperaktivnosti, predstavlja neurobiološki razvojni poremećaj koji se najčešće dijagnostikuje u detinjstvu, mada se može prvi put manifestovati i u odraslom dobu. Karakterišu ga poteškoće u održavanju pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost, što može značajno uticati na detetovo funkcionisanje u svakodnevnim aktivnostima, u školi i u socijalnim interakcijama.
Simptomi ADHD-a su raznoliki i mogu se grupisati u tri kategorije:
- nepažnja (zaboravljanje zadataka, gubljenje stvari, lako ometanje),
- hiperaktivnost (neprestano vrpoljenje, trčanje ili penjanje u neprikladnim situacijama)
- impulsivnost (prekidanje drugih, brzo donošenje odluka bez razmišljanja o posledicama).
U zavisnosti od dominantnih simptoma, razlikujemo tri vrste ADHD-a: pretežno nepažljivi tip, pretežno hiperaktivno-impulsivni tip i kombinovani tip.
Iako tačni uzroci ADHD-a nisu u potpunosti razjašnjeni, smatra se da genetika, neurotransmiterski disbalans i okolinski faktori (izloženost toksičnim supstancama tokom trudnoće, traume) igraju značajnu ulogu.
Tretman ADHD-a obično uključuje kombinaciju terapije i lekova. Kognitivno-bihejvioralna terapija pomaže u razvijanju strategija za upravljanje simptomima, dok stimulansi (npr. metilfenidat) mogu poboljšati pažnju i smanjiti hiperaktivnost i impulsivnost. Podrška roditeljima, kroz edukaciju o ADHD-u i strategijama upravljanja, takođe je od ključne važnosti za uspešan tretman.
Poremećaji učenja
Pored ADHD-a, još jedna grupa neuro-razvojnih poremećaja koja može značajno uticati na detetovo školovanje i samopouzdanje jesu poremećaji učenja. Ovi poremećaji karakterišu se specifičnim teškoćama u akademskim veštinama, poput čitanja, pisanja ili računanja, uprkos prosečnoj ili natprosečnoj inteligenciji.
Među najčešćim poremećajima učenja su disleksija (teškoće u prepoznavanju reči, čitanju i razumevanju pročitanog), diskalkulija (problemi sa brojevima, matematičkim operacijama i logičkim razmišljanjem) i disgrafija (teškoće sa pisanjem i organizacijom teksta).
Simptomi poremećaja učenja mogu uključivati sporo savladavanje osnovnih veština čitanja, pisanja ili računanja, izbegavanje aktivnosti koje zahtevaju akademski napor, frustraciju ili anksioznost zbog školskih zadataka.
Uzroci poremećaja učenja su najčešće razvojni problemi u mozgu, genetski faktori ili problemi u ranom detinjstvu, poput slabe stimulacije.
Tretman poremećaja učenja podrazumeva individualizovane obrazovne planove, specijalizovane edukativne metode i terapiju za razvoj veština. Cilj je da se detetu pruži adekvatna podrška i omogući mu da razvije svoje potencijale i postigne uspeh u školi.
Poremećaji iz spektra autizma (PAS)
Pored ADHD-a i specifičnih poremećaja učenja, još jedna grupa razvojnih poremećaja koja može uticati na pažnju i koncentraciju kod dece jesu poremećaji iz spektra autizma (PAS). Autizam je složen neuro-razvojni poremećaj koji utiče na komunikaciju, socijalne interakcije i obrasce ponašanja. Deca sa PAS-om često imaju teškoće u obradi informacija iz okruženja, što se može manifestovati kroz probleme sa fokusiranjem, posebno u stimulativnim i haotičnim okruženjima.
Simptomi PAS-a su raznoliki i mogu varirati od deteta do deteta. Neka deca će ispoljavati ograničena interesovanja i fokusirati se na specifične teme, dok će druga biti preosetljiva na senzorne stimulacije poput svetlosti, buke ili dodira. Deca kod kojih je prisutan neki od poremećaja iz ove grupe mogu imati teškoće u prelasku sa jedne aktivnosti na drugu, u razumevanju socijalnih znakova i u neverbalnoj komunikaciji.
Iako tačni uzroci autizma nisu u potpunosti poznati, smatra se da kombinacija genetskih faktora, neuroloških razlika u razvoju mozga i okolinskih faktora tokom prenatalnog razvoja igraju značajnu ulogu.
Tretman PAS-a je individualizovan i fokusiran na poboljšanje kvaliteta života deteta. Terapija za poboljšanje socijalnih veština, poput ABA terapije (Applied Behavior Analysis), pomaže deci da nauče veštine komunikacije, socijalne interakcije i prilagođavanja okruženju. Strukturisano učenje, vizuelni rasporedi i različiti pomoćni alati, poput komunikacijskih uređaja, takođe mogu biti od koristi.
Strategije koje mogu pomoći detetu
Strategije za rešavanje problema sa pažnjom su raznolike i prilagođavaju se individualnim potrebama deteta. Promene u rutini, poput postavljanja jasnih pravila, uvođenja pauza u radu i organizacije prostora mogu značajno poboljšati fokus i koncentraciju.
Trening pažnje, kroz mindfulness tehnike i igre za pažnju, pomaže u jačanju kognitivnih sposobnosti. Edukativne tehnike, kao što su razbijanje zadataka na manje korake i korišćenje vizuelnih podsetnika, olakšavaju učenje i izvršavanje zadataka. U nekim slučajevima, terapije poput kognitivno-bihevioralne terapije (KBT) ili rad sa logopedom mogu biti od koristi.
Kod dece sa ADHD-om, psihijatri mogu prepisati stimulante ili druge lekove koji pomažu u regulaciji pažnje. Uravnotežena ishrana i redovna fizička aktivnost takođe doprinose boljem funkcionisanju mozga i smanjenju stresa.
Roditelji igraju ključnu ulogu u podršci detetu sa problemima pažnje. Strpljenje, ohrabrenje i postavljanje realnih očekivanja su od suštinskog značaja. Komunikacija sa školom i rad sa učiteljima na kreiranju individualnog plana podrške takođe su važni koraci. Praćenje napretka i vođenje dnevnika ponašanja pomažu u proceni efikasnosti primenjenih strategija.
Zaključak
Problemi sa pažnjom i koncentracijom kod dece predstavljaju složen izazov koji zahteva pažljivo razmatranje i individualni pristup. Razumevanje različitih simptoma, uzroka i potencijalnih poremećaja koji se kriju iza ovih problema je od suštinskog značaja za pružanje adekvatne podrške detetu.
Rana identifikacija i intervencija su ključni za uspešno prevazilaženje teškoća i omogućavanje detetu da razvije svoje pune potencijale. Saradnja između roditelja, učitelja, stručnjaka i samog deteta je od neprocenjive važnosti u kreiranju podsticajnog okruženja koje će ohrabriti detetovu koncentraciju, fokus i uspeh u svim oblastima života. Kroz strpljenje, razumevanje, praćenjem preporuka koje daje dečiji psihijatar, možemo pomoći deci da savladaju izazove sa pažnjom i ostvare svoje ciljeve. Ako smatrate da je vašem detetu potrebna pomoć, zakažite pregled kod dečijeg psihijatra na ovoj stranici: https://ajamedika.rs/dr-neda-ilic-deciji-psihijatar/
