Pred vama se nalazi analiza romana „Proces”, sa važnim strukturnim elementima u samom delu, značajnim karakteristikama u vezi sa samom radnjom, glavnim junakom, ali i ostalim segmentima romana.
Preporuka je da delo pročitate, jer ćete jedino tako uspeti da ga doživite i tumačite na svoj način, a tekst pred vama koristite kao pomoć i smernicu u izredi sopstvenih radova na ovu temu.
O delu
Nesumnjivo da je roman Proces najpoznatije delo Franca Kafke. Iako je roman objavljen tek nakon smrti autora, doživeo je veliku slavu. Autentična priča koju Kafka nije do kraja izneo, zanimljivo prikazuje mnoge aspekte društvene stvarnosti. Dakle, roman nije završen. Kafka je pred smrt zatražio da svi njegovi rukopisi budu uništeni. I sam je bio dosta kritičan prema svojim tekstovima, dosta ih je sređivao i dorađivao, vraćao im se iznova sa novim idejama, ali ih je na kraju ostavljao nedovršenima.
Isto je i sa romanom Proces. Njegova nedovršenost ogleda se u kompozicionom, sadržinskom i značenjskom smislu, jer se čini da u romanu nije uspostavljen pravilan redosled poglavlja, kao i da su pojedini delovi prazni, nemotivisani, da imaju pukotine. Sve to je navelo brojne kritičare da se ozbiljno pozabave ovim delom, izdvoje značajne elemente koji Proces čine dobrim romanom, ali i da imaju određene primedbe.
Roman se može tumačiti na različite načine, a očigledno je da tu raspleta nema, jer je svet prikazan kao bizaran, fantastičan, košmaran. U Procesu dominira beznađe i apsurd, te nije nije čudno što se Kafkin junak prema stvarima i dešavanjima odnosi ironično, sarkastično, a čak su prisutni i groteskni elementi.
Radnja romana Proces
Roman je zasnovan na priči o Jozefu K., glavnom junaku, čiji život naizgled deluje mirno, monotono. On ima dobar posao, važi za uglednog birokratu, koji nema nikavih prestupa, kazni, nije počinio nikakav greh, ništa nažao nije učinio i koji je, povrh svega sasvim zadovoljan i životom koji živi, ali i društvenim poretkom koji ga okružuje.
Njegov miran život jednog jutra, tačnije, na njegov 30. rođendan biva pomeren iz ustaljenog položaja i idile u kojoj je živeo dotad. Naime, u njegov stan se nenajavljeno, iznenada pojavljuju službena lica koja mu saopštavaju da je uhapšen. Od tog trenutka počinje Jozefov košmar. Iako je borba trajala čitavih godinu dana – do njegovog 31. rođendana, ona se po njega nije srećno okončala. Ubijen je, a njegove zadnje reči glasile su: „Kao pseto”!
Ova naizgled bizarna, jednostavna, apsurdna priča pokreće brojna pitanja i navodi da tumačenje romana uzme sve aspekte u obzir.
Ko je u stvari Jozef K. i zbog čega je uhapšen?
Mnogi proučavaoci Kafkinog romana, tvrdili su da u njemu dominiraju tema otuđenosti, progona, diskriminacije. Ovakve tvrdnje mogu biti opravdane ako se u obzir uzme privatan život Franca Kafke – osećaj izdvojenosti i usamljenosti kao pripadnika jevrejskog naroda u nejevrejskoj sredini: rođen je i živeo u Pragu, sticao obrazovanje na nemačkom jeziku, bio podanik Austrougraske monarhije, osećao je i doživeo antisemitsko raspoloženje okruženja.
Otuđenost i neodređenost, sasvim opravdano, prisutna je i u imenovanju glavnog junaka – Jozef K. Svođenjem prezimena na inicijal, junak je apstrahovan, anoniman i neodređen. U inicijalu K. može se pretpostaviti piščevo prezime, a ime je sakriveno (Franc Jozef).
Kafka je svog junaka zamislio kao savesnog bankarskog činovnika, čoveka bez velikih ambicija, skromnog i povučenog i najpre, savršeno uklopljenog u sistem, koji po njemu besprekorno funkcioniše. Po svemu sudeći, čini se da nema i ne postoji razlog zbog kojeg bi baš njega neko optužio i uhapsio. Ali zašto se onda to desilo?
Razlog ne postoji. Nije ni postojao. Nekako se desilo da baš Jozefu K. nametnu neku krivicu, da baš njega uhapse i osude na smrt. Besprekorna ličnost poput njega nešto takvo nije zaslužila, ali jednostavno joj se dogodilo.
I prva rečenica u romanu: Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapšen, govori o tome da se to dogodilo bez ikakvog razloga, povoda, cilja. Dogodilo se bez naloga za hapšenje, bez objašnjenja, jer jednostavno, činovnici nisu znali šta da mu kažu – to nije bila njihova dužnost.
Uhapsiti nekog bez razloga, samo zato što je tako nekome došlo, smešno je, glupo, apsurdno. Svako bi se zapitao da li je tako nešto moguće.
– Da. Moguće je, jer Kafka želi da prikaže jedan sistem koji ne funkcioniše kako treba, koji pravi propuste, greške, koji treba da čini dobro i bori se za pravdu, a čini najveće zlo.
O kakvom sudu je reč?
Odgovor na ovo pitanje je jednostavan – reč je o lošem, veoma lošem sudu. Prilikom opisa suda i svega što je u vezi sa njim, postoji aluzija da se radi o nemačkim i austrijskim sudovima onog vremena i negativnim prilikama koje su od strane takvih sudova nametane ‘odbačenima’.
Jozef K. kao otuđen i odbačen, simbolično je kriv bez krivice. Na drugoj strani se nalazi sud kao moćni organizam koji je započeo proces protiv njega. Sud je neprekosnoven, u njegovu ispravnost ne treba sumnjati – iako mu sinonim treba biti reč pravda, ovde nije tako.
U Procesu sud se veoma ogrešio o Jozefa K. On deluje kao moćna mašinerija koja, kada se jednom dočepa nekoga, ne pušta ga iz svog mehanizma sve dok ga potpuno ne uništi. Na isti način je sudstvo, pravičnost, zakon uništio i glavnog junaka. Pre svega je to bilo psihičko uništavanje, kroz samu činjenicu da je bez razloga optužen i uhapšen, zatim je tu čitava godina koja je protekla u stalnom nemiru, strahu, nerazjašnjenim okolnostima, problemima koji ne postoje, nemotivisanim sudskim postupcima i brojnim drugim situacijama i stvarima koje su Jozefu K. stvarale pitanja i nedoumice u glavi.
Kafka se sa velikom dozom sarkazma, ironije i karikature odnosi prema sudu i zakonu o kojem piše, te nije ni čudo što je skoro svaki segment prožet apsurdom i paradoksom.
Ako pođemo od opisa sudskih prostorija i zapitamo se gde se nalaze te prostorije, kako izgledaju, ko u njima drži suđenja i kada se u stvari suđenja održavaju, videćemo da tu postoji niz nepravilnosti i neodređenosti. U Procesu ne postoji neki određeni, vrhovni sud koji se nalazi na mestu gde će svi znati, već se nalazi u nekim zabačenim, pustim ulicama koje podsećaju na siromašne četvrti. I sam Jozef K. se čudi nečemu takvom. Njemu je teško da pronađe sud, jer ne zna koja od tih pustih i zabačenih ulica vodi do suda, a onda i kada to dozna, ne ume da se snađe i pronađe kuću u kojoj se nalazi sud. Zar sud nema svoju posebnu zgradu?
Čitajući dalje roman, ispostavlja se da se sudske prostorije nalaze u podrumima ili na tavanima tih kuća; da pored toga što se u njima održavaju suđenja, tu žive i drugi ljudi, često oni koji rade u sudu; da se u sudskim prostorijama pere i suši veš, kuva ručak i obavljaju svakodnevni kućni poslovi.
Sudske prostorije su svuda i na neočekivanim mestima u tim kućama; tu je bezbroj hodnika za koje se ne zna gde koji vodi, a u hodnicima je mnogo ljudi koji nešto čekaju, gužva je, galama, nekultura, svađa i sve to ostavlja utisak da je reč o nekom cirkusu, a ne o sudu.
Zanimljivo je da Jozef K. dobija sudski poziv, zna da je u nedelju (neradan dan), ali nije naznačeno u koje vreme, te on mora da pretpostavi koje je vreme adekvatno za suđenje. On odlazi oko devet časova ujutru, a zatim mu se sudija ljuti jer kasni. Sve to deluje smešno i ironično. Prvo saslušanje je proteklo krajnje glupo i apsurdno. Sudija čak i ne zna koje je zanimanje Jozefa K., a saslušanju prisustvuje nepristojna publika koja neprekidno dobacuje, navija, daje komentare.
Dakle, takavo sudstvo i zakon je optužilo i uhapsilo Jozefa K.
Jozef K. u toku svog procesa
U pokušaju da pronađe rešenje svog slučaja, Jozef K. čini nekoliko greški koje na kraju dovode do tragičnog ishoda. Njeova prva greška ogleda se u tome što on uopšte prihavata to da postoji bilo kakav slučaj protiv njega. Vest o hapšenju njega će u prvi trenutak zbuniti i uvrediti, ali onda postaje poslušan i prihvata da krene u sud, vidi o čemu je reč iako je siguran u to da nije kriv.
Čak čini još veću grešku – nakon što se odazvao prvom suđenju, za drugo još nije ni dobio poziv, on ipak odlazi na sud, jer veruje da su zaboravili da ga pozovu ili da se podrazumevalo da treba da ode. Dakle, ostavlja utisak da je kriv, ali da želi da dokaže nevinost. Ovim postupkom, Jozef K. pokazuje čovekovu tendenciju da se pokori autoritetu, iako je isti bezvredan.
Kada je već prihvatio da postoji proces koji se vodi protiv njega, on pokušava da na sve načine ubrza i okonča taj proces. Hoće da odbaci sve sumnje i pretpostavke da je kriv, iako zna da sve to ide u nedogled i da uzalud juri na sud, ubeđuje druge, on ipak nešto pokušava. Uvučen je u mašineriju sistema i mirno prihvata da iz nje ne može izaći. Tako mirno prihvata i smrt.
Zanimljive su i scene u kojima on, iako ima podršku i pomoć od strane drugih ljudi, on istu odbacuje. Dozvoljava sebi da ostvari odnos sa nekim uticajnim ljudima, koji mu mogu na bilo koji način pomoći da okonča proces, ali ga tišti sama činjenica da postoji uticaj na pravosudne organe i da oni njegov proces neće okončati pravedno. On se još uvek nije pomirio sa tim da ga je pravda zaobišla još onog jutra kada su ga nepravedno uhapsili.
Iako je pustio da stvari idu svojim tokom i izabrao sigurniji put – da se povinuje, to mu je donelo dosta nesigurnosti, razočarenja, nemira. Iz svega toga je proistekla velika ravnodušnost, te je on saznanje o smrtnoj kazni doživeo kao olakšanje. Njegovim mukama je konačno došao kraj.
