Početna Škola Analiza lika Analiza romana Prokleta avlija, Ivo Andrić

Analiza romana Prokleta avlija, Ivo Andrić

1135
0
PODELI
Prokleta avlija

Prokleta avlija jedan je od najpoznatijih Andrićevih romana, pored čuvenog  Na Drini ćuprija, Travnička hornika, Gospođica. Ovo je roman koji je potvrdio umeće i značaj stvaralaštva našeg nobelovca.

U nastavku teksta nalazi se analiza romana Prokleta avlija, sa najvažnijim karakteristikama, temom, motivima, važnijim likovima.

Naša preporuka je da svakako pročitate delo i steknete  sopstveni doživljaj.

O autoru romana Prokleta avlija

Ivo Andrić  jedno je od najpoznatijih imena celokupne srpske književnosti. Bio je izuzetno talentovana  i učena ličnost s početka 20. veka.  Njegova svestrana priroda pokazuje da je bio aktivan i angažovan intelektualac, te da je imao razvijenu društvenu i političku karijeru, ali da je bio i posvećen pisanju, što potvrđuje njegov obiman stvaralački opus.

Nama je Andrić najpoznatiji kao romanopisac (Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica, Prokleta avlija, Omer-paša Latas), ali njegov talenat zahvatio je i druge žanrove. U književnosti se pojavio sa poezijom, a kasnije se kao pesnik potvrdio u prozno-poetskim zapisima Ex ponto i Nemiri. Poznat je i kao pripovedač, sa Put Alije Đerzeleza, Most na Žepi, Jelena, žene koje nema… Možda najmanje poznat, ali nikako manje vredan, Andrić je bio i književni kritičar i esejista (Razgovor sa Gojom, O priči i pričanju).

Vrednost Andrićevih dela jeste u jedinstvenoj inspiraciji, bogatom jeziku, mirnom i odmerenom tonu kojim je pisao, ali koji duboko dotakne, u pažljivom prikazivanju unutrašnjosti pojedinaca, njihovoj složenoj psihologiji, u mentalitetu sredine, dok je u korenu njegove poetike prikazivanje likova koji gube životne bitke.

Ivo Andrić jedan je od najplodnijih srpskih pisaca i najprevođeniji među južnoslovenskim autorima. Godine 1961. odlikovan Nobelovom nagradom za književnost.

O romanu Prokleta avlija

U kritičkoj literaturi o Prokletoj avliji često se polemisalo o tome da li je to roman ili novela. Naime, donekle su opravdana mišljenja za svrstavanje u oba žanra, ali su kritičari radije polemisali o Prokletoj avliji kao romanu. Žanrovsko pitanje ni po čemu ne umanjuje vrednost ovog dela, već naprotiv ukazuje na njegovu složenost i specifičnost.

Ono što nas navodi da pomislimo da je u pitanju novelistički žanr jeste to što se u delu predočava niz pojedinačnih sudbina, obuhvaćenih prostorom i vremenom. Naime, svaka sudbina ima svoju priču, specifična je i posebna. Tako su sve pojedinačne priče oblikovane jednu novelističko-mozaičnu strukturu.

S druge strane, o Prokletoj avliji kao romanu govorimo u odnosu na samu koncepciju likova, kompoziciju, obimu građe, ideju, temu.

Kompozicija, tema i motivi Proklete avlije

Kompozicija Proklete avlije je zanimljiva, ali složena. U njoj primećujemo princip okvirne priče i priče u pričanju. Pošto se u delu pojavljuje više pripovedača (Fra-Petrova priča, Ćamilova priča, Haimova priča… ), primenjena je prstenasta kompozicija, što još jednom potvrđuje modernističku crtu dela.

Priča u romanu razvijena je u osam poglavlja. Prokleta avlija prikazana je kao sivilo koje ubija svaku motivaciju u čoveku. Ona je tako siva, sumorna i monotono deluje na ljude. U njoj su sva dešavanja smeštena između tvrde, gole i ugažene zemlje, gde se pomoću visokih tamnih zidina pogled zaustavlja na parče neba. Upravo to parče neba je tako željeno, a tako nedostižno. Prokleta avlija opisana je kao đavolsko ostrvo – sve je neodređeno, tuđe, bezimeno, strašno i čudno. Na njenom čelu je upravnik Latifaga, poznatiji kao Karađoz, svirep i zao, što će dodatno ukazati na negativnost Avlije.

Vodeća misao i predmet romaneskne priče jesu priča i pričanje. Zbog toga je takva uloga poverena određenim pojedincima koji vole da pričaju i da budu slušani. Poenta pričanja je višestruka. Naime, čovek kao jedino živo biće koje ima moć govora u zavidnoj je poziciji u odnosu na druga živa bića. Ono ima sredstva (govor, jezik, pričanje, priče), da slobodno iskazuje svoje želje, zahteve, potrebe, ali i sve ono što ga tišti, proganja, što mu ne da mira. Kroz priču, čovek govori o sebi, o drugima; priča da bi zaboravio ili da bi zauvek pamtio, da bi prekratio dosadu, da bi pomerio tačku vremena, uspostavio veze, prijateljstva, upoznao i bodrio druge, sačuvao prošlost, maštao o budućnosti.

Motiv priče u Prokletoj avliji ima značajnu ulogu. Sumorna slika Avlije i atmosfere koja vlada u njoj moraju se nečim zameniti, nekako prekratiti. Priča i pričanje su jedino utočište, jedini spas i oni koji pričaju ne odustaju. To znači da ni priča nema kraja. Zatvorenici su se okupljali u grupice, a gde bi jedna priča bila završena, druga bi počela i sve tako. Priče su nekada počinjale tiho, oprezno, bile su kratke i površne, a onda bi se razvijale, produbljivale, gradile odnose među zatvorencima (slučaj sa fra-Petrom i Ćamilom).

Pričanje i priča postaju potreba, nešto što je neophodno, nešto što leči. U bliskoj vezi sa ovim motivom jeste i motiv knjige. Ona je obeležje plemenitosti, ljudskosti, moralne čistote, znanja, širokih razmišljanja. Ono što knjiga nudi značajno je i treba ga prihvatiti, sroditi se s tim. Ćamil je najbolji primer ljubitelja knjiga, on je navikao da živi okružen knjigama, ali je zbog njih postao sumnjičav i završio u zatvor, dok je Valija najbolji primer osobe u kojoj se rađa mržnja i gnev prema knjigama.

Radnja romana Prokleta avlija

Roman počinje pričom o smrti fra-Petra, a priču iznosi sveznajući pripovedač, jer je ona u 3. licu, a onda se pažnja skreće na anonimnog mladića (mladić pored prozora), koji počinje svoju priču, a ona se zasniva na sećanjima u vezi sa fra-Petrom. Na ovaj način započeta je priča o fra Petru, a ona govori o njegovim putovanjima, ali i načinu na koji je dospeo u zatvor, u Prokletu avliju. Takođe je dat opis tog užasnog zatvora, a fra-Petar koji je često pričao o boravku u njemu, dao je i kratak popis zatvorenika. On je sezao od sitnih zločinaca (neplaćanje računa u kafani), preko krađa, čiji je cilj bio preživljavanje, pa sve do ozbiljnih zločina – ubistva.

Atmosfera u Avliji bila je grozna. To je bilo mesto koje je okupilo brojne ljude, rase i vere. Dešavanja je uvek bilo, a onda kada bi čuvari sproveli red, samo se na trenutak sve zaustavljalo i smirivalo. Tama i depresija u zatvoru dovela je do zbližavanja ljudi, rađanju empatije i zatvorskih prijateljstava.

Tako su se zbližili fra-Petar i Ćamil, razmenjivali iskustva i prisećali se događaja iz prošlosti. Ipak, fra-Petar je najviše saznao o Ćamilu onda kada ga je straža odvela iz Ćelije. Tada je on postao glavna tema razgovora fra-Petra i Haima. O kraju Ćamila, fra-Petar upravo saznaje od Haima i tada se u njemu pojavljuje neki čudan strah.

Pričanje Ćamila i Haima najznačajnije je zbog kazivanje drevne priče o dvojici braće – Džem-sultana i Bajazita. Naime, ovo kazivanje se nalazi u srži romanesknog zbivanja i značajno prikazuje lukave igre evropskih vladara i smrt Džema.

Likovi u romanu Prokleta avlija

Fra-Petar – u zatvor dospeva neočekivano i nepravedno. Njegova priča je osnovna priča u romanu, jer pripovedanje u svih osam poglavlja teče iz njegove tačke gledišta. Iskustvo koje je stekao za vreme dvomesečnog boravka u zatvoru prenosi drugima. Brižan je kada Ćamil nestaje; strepi i strahuje da bi mu se moglo dogoditi nešto loše. Dobar je i pripovedač i slušalac.

Ćamil – centralni lik romana i nosilac glavne romaneskne priče i sudbine. On je duboko nesrećna ličnost, a ta nesreća ogleda se i u ljubavi, u nezadovoljstvu poreklom, zlom sudbinom (način na koji je dospeo u zatvor). Njegova posvećenost knjizi i nauci skupo ga je koštala – postao je sumnjiv vlastima koja se bojala istine, znanja, nauke. Iako je živeo tiho i povučeno, sa osetljivim i nežnim čulima, Ćamilov život postaje sasvim drugačiji. Bilo je prirodno da doživi razočarenje, a priču o Džem-sultanu je rado ispričao, čak se u mnogo navrata i poistovetio s njim.

Karađoz – njegovo pravo ime bilo je Latifaga i on je bio upravnik Avlije. Njegova mladost je bila zanimljiva. Od veselog deteta koje je volelo knjige, muziku, igru pretvorio se u problematičnog mladića, skitnicu i prestupnika. Kasnije je postao upravnik zatvora i tu počinje njegova neobična priča. On je savršeno poznavao Avliju, bio je surov i svirep, čisto oličenje zla koje uživa da maltretira zatvorenike. Kažnjavanje zatvorenika doživljavao je kao sopstveno kažnjavanje, te je bio krajnje nemilosrdan. Bojali su ga se, a on je uživao, likovao. Ipak, imao je čudne i neobjašnjive postupke, onda kada je bio neuračunljivo blag, sažaljiv, obazriv.

 

 

OSTAVITE ODGOVOR