Pred vama se nalazi ukratko prepričano delo Laze Lazarevića – Prvi put s ocem na jutrenje. Ovo je istovremeno i prva pripovetka koju je Laza Lazarević objavio. Tekst vam veoma dobro može poslužiti i kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da ipak pročitate pripovetku i doživite je na svoj način.
Prvi put sa ocem na jutrenje
U ovoj pripoveci Laze Lazarevića opisani su dramatični i teški trenuci jedne porodice. Jedna turbulentna priča, izazvana nesavladivom strašću za kockom, posmatrana je iz ugla devetogodišnjeg dečaka. U njoj je opisana jedna traumatična sitacija koja je čitavoj porodici izazvala bol, tugu i strah za budućnost.
Dečak nije imao više od devet godina kada se sve to dogodilo. Svoga oca Mitra opisao je, kao imućnog, patrijalhalnog gospodara, vazda’ lepo obučenog, pravog kicoša. Ističe da je bio veoma čudne naravi, uvek ozbiljan, uzdržan i zapovednički nastrojen. Retko kada bi se igrao sa njim, njegovom sestrom i bratom. Gotovo se i ne seća kada se od srca nasmejao. Smatrao je da ih je opet otac, možda i voleo, znao je noću da ih pokriva, a kad je bio manji sećao se kako ih je držao u krilu. Majka je u kući imala svega, i novaca i hrane, bila je tiha i popustljiva, retko bi se usuđivala da mu bilo šta prigovori. Uživao je bezpogovornu poslušnost svih ukućana.
Znao je otac da se zasedi u kafani sa svojim drugovima. A kada bi se najzad vratio kući nedostajao bi mu sat, drugi dan bi isti taj sat ponovo nosio. Znao je da da dođe kući i u devet, deset sati, a ponekad i iza ponoći. Donosio bi dukate i poveravao ih svojoj ženi na čuvanje. Jedne noći došao je sa nekim svoim pajtosima i izveo konja iz štale.To su bili teški dani za čitavu porodicu, posebno za njegovu bojažljivu i trpljivu suprugu Maricu. Tako dan za danom on bi dobijao i gubio na kocki, u trgovinu je sve ređe išao, a majka bi onako sva bleda, ispijena i umorna od svega, sedela je i čekala ga svake noći, gotovo bez i jedne reči kojom bi bar nagovestila svoje neslaganje.
Jedne noći kocka se doselila i u njihov dom, doveo je Mitar svoje pajtaše i zatvorio se sa njima u veliku sobu. Jednog od tih ljudi dečak je prepoznao, kao zloglasnog Peru Zelembaća. Igrali su do duboko u noć, a Mitar bi samo s vremena ne vreme dolazio kod dece u sobu da od majke uzme po vreću dukata. Tako namrgođen ulazio je desetak puta, dok novca najzad nije ponestalo. Majka i sestra, seća se jasno dečak, prolili bi po par suza i nastavili nemo, bezglasno posmatrali kako se kuća urušava pod teretom strašnog poroka. Majka ih je pozvala te teške noći, upalila kandilo, i pred ikonom Svetog Đorđa se sa njima zajedno molila za spasenje svoje porodice, za čiju je budućnost strahovala. Sva su se deca pomolila za spasenje porodice samo se on molio da Pera Zelembać umre.
I ta se noć završila, otac je tada dotakao dno, kao što to sa kockarima obično biva. Više od pola dana presedeo je u sobi nepomičan, svestan bezizlazne situacije u koju je doveo sebe i svoje bližnje. Zatim je otišao do kuma i tamo su nešto pisali. Ni majka ni sestra nisu smele ništa ni da pitaju, a ni da progovore. U kući je vladao posmrtni mir.
Došla je i druga noć, legli su svi u postelju, a posle nekog vremena otac je ustao. Osluškivao je i kako bi se uverio da svi spavaju, dok mu je u srcu sazrevala teška odluka. Rekao je onako za sebe, dobro je zaspali su, i izašao u noć. Otišao je pod ambar, sa pištoljem u ruci, rešen da sam sebi presudi.
Ali, tada je skočila majka, saosećajna i mudra žena i obratila mu se rečima:
– „Mitre, brate, gospodaru moj, šta si to naumio?“
Otac je rekao kako nema izbora, kako mora da skonča jer je sve prokockao… i sat, i konja, i ambar, i livadu i kuću, sve. Majka je za sve to našla opravdanje i svojom srčanošću i razumevanje mu povratila želju i volju da sve ispravi. Povukla je svoga druga, brata i hranitelja sa ambisa i spasla i njega, i čitavu porodicu. Naterala ga da shvati kako je on upravo najveća vrednost i da je više nego ikad potreban svojoj porodici. Dečak je sa svojom sestrom sve to nemo posmatrao. Sutradan ujutru otac ga je probudio i pozvao da krene u crkvu.
Otuđenost i skrivanje emocija od porodice doveli su oca na sam rub propasti. Snažna verom i sa ogromnom željom za očuvanjem porodice majka je uspela da otrgne oca od propasti. Sama rečenica „Sine ustani da idemo u crkvu“, govori nam da se otac trgao i da veruje u bolje sutra.
Poslednjim rečima ove zbilja napete priče otkriva se sudbina kockara Pere Zelembaća koji je završio u zatvoru, dok je narator priče odrastao i po svemu sudeći preuzeo na sebe da vrati stari sjaj nekada posrnuloj Mitrovoj kući.
