Početna Škola U školi Prvi školski dani Ive Andrića

Prvi školski dani Ive Andrića

436
0
PODELI
ivo andrić
foto: Serbia.com

Veliki pisac Ivo Andrić, kojije  našoj književnosti stekao svetsku slavu, rodio se u Docu kraj Travnika 1892. godine. Osnovnu školu učio je u Višegradu,  a gimnaziju u Sarajevu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu (gde je i doktorirao).

Potiče iz siromašne zanatlijske porodice. Otac mu je rano umro pa se porodica preselila u Višegrad, varošicu na Drini, u kojoj je proveo detinjstvo i čiju je sredinu i lјude docnije često prikazivao u svojim književnim delima, naročito u poznatom romanu “Na Drini ćuprija”. Za svoja književna dela, prvi i dosad je dini od naših pisaca, dobioje Nobelovu nagradu 1961. godine. Umroje 1975. godine u Beogradu.

Ovako je govorio Ivo Andrić o svojim prvim školskim danima

Na glas o smrti učitelјa Ljubomira, preda mnom je iskrsnuo lik, hod, osmejak i govor čoveka od koga sam naučio prva slova i prve brojke. To je bio jedini učitelј, od zvaničnih učitelјa, koga se po dobru sećam, jedan od onih neobičnih lјudi koji imaju neku unutarnju  snagu, koja  nema, potrebe da se objavlјuje naročitim podvizima  ali koja živi, nosi ih, i dejstvuje na svakoga s kim  se sretnu. Taj sam utisak dobio, čini mi se, kad sam, u šestoj godini sa mokrom i svečano zalizanom kosom stupio prvi put u višegradsku osnovnu školu, i taj sam osećaj – osećaj neke topline koja umiruje i očarava – sretao uvek docnije, kad god sam se ponovo video sa svojim učitelјem Ljubomirom.

Sećam se ne samo toga prvog dana, kad su me doveli u školu „pred Ljubomira“ , kako se tada govorilo, nego i docnijih dana i godina.

Šta sve nije obasjalo dečiju dušu u te četiri godine! I sve je to nama deci dolazilo odnekud iz nepoznatih dalјina, a kroz usta, oči i ruke našeg učitelјa. Prvi brojevi i njihovi mnogostruki i nerazumlјivi međusobni odnosi i, naročito, prvi geometrijski likovi.

Učitelј Ljubomir je bio onaj od koga sam prvog čuo da treba lepo postupati ne samo sa životinjama nego i sa bilјem i sa stablima. I to je bio jedan od onih dana kad je nešto obasjalo dušu deteta koje je sa visoko, previsoko uzdignutom glavom taj dan prošlo kroz višegradsku čaršiju i stigavši kući, zatvorilo se samo u sebe, ispunjeno potpuno tim nejasnim ali veličanstvenim saznanjem, za koje je dete mislilo da ga niko na svetu ne zna i ne sluti, nego da je to neka velika i divna tajna između boga, njega i njegovog učitelјa.

Bilo je, naravno, i tajni bez objašnjenja i zagonetki bez rešenja, koje čak ni moj veliki učitelј nije mogao da mi objasni ili za koje nisam smeo da ga pitam. Ali i to što nisam razumeo i što naš učitelј nije hteo ili mogao da objasni, privlačilo me svojom tajanstvenošću i dizalo učitelјa još više u mojim očima. Svet se menjao, i ja u svetu, ali između mene i moga učitelјa sve je ostajalo isto. Svaki put ja sam nastojao da se nađem u njegovoj blizini. I kao nekad, kad sam pratio kretanje njegove ruke na tabli, udisao sam onaj fluid što je lebdeo oko zdrava i blagorodna čoveka koji živi u harmoniji i sa samim sobom i sa svim što je oko njega, kupao se u atmosferi toplote i aktivne simpatije koju takvi blagosloveni lјudi svuda prenose…

Objavlјeno u časopisu “Mali Kekec” 1988. godine

 

OSTAVITE ODGOVOR