Ovo nije praktičan priručnik za prvo kupanje bebe kod kuće. Ovo je priča o tome kako smo postali prave šeprtlje. Svi do jednog. Novopečeni roditelji što pravo iz porodilišta krenu prvi put s bebom na kupanje.
Kada je kupanje postalo tako komplikovano?
Roditeljstvo je postalo nauka koju je teško shvatiti. Uprkos brojnim olakšicama, pelenama za jednokratnu upotrebu, raznoraznim sterilizatorima za flašice, tabletima i udžbenicima koji samo što umesto deteta ne uče, današnji roditelji umesto olakšanja većinu svog budnog i svesnog vremena provode opterećeni. Teret modernog roditeljstva ogleda se u imperativu da se bude najbolji roditelj na svetu, što sa sobom povlači brojne dileme i pitanja. Hoću li biti dobra majka? Da li radim sve kako treba? Kako se ona oseća? Svaki odgovor otvara neke nove dileme i preispitivanja. Previše razmišljamo o svakom svom postupku. Zbog toga se čini da nam je za najbanalnije radnje potreban priručnik. Za to prvo kupanje bebe u kući, npr.
Od trenutka kada saznamo za trudnoću, kao da neko u nama isključi dugme za praktično. Trudnoća i razvitak ploda prate se uz pomoć najsavremenije tehnike. Pored običnog ultrazvučnog pregleda, postoji i 4D ultrazvuk, ekspertski pregled, Double i Triple testovi i slično. Beba je još u stomaku, a već ima svoje prve fotografije i snimke. Gledamo kako sisa palac, kako mrda ručicama ili se okreće. Vidimo dete koje će se roditi, ali nam je fokus na porođaju. Hoće li sve proći kako treba? Koliko stvarno boli? Mogu li ja to? Zbog takvih misli zaboravljamo na sve ono što dolazi posle: dojenje, povijanje, presvlačenje i to tako strašno prvo kupanje bebe u kući.
Da li je stvarno teško okupati bebu?
Nas su kupali očevi i majke. Uz armiju koju su činile tetke, strine, ujne ili bake. Bila je to vojska sa dugim stažom kupanja svih beba u porodici. Nisu se brinuli hoće li to uraditi kako valja, jednostavno su složili ruke i bebu kupali, briskali, mazali Pavlovićevom mašću i oblačili. To bi bilo to ritualno prvo kupanje. Računalo se da je dovoljno jednom da se pokaže.
Danas smo toliko pametni u vezi svega, a posebno kada je u pitanju naše dete, da nećemo da pitamo za savet. Ali kako se dete ipak mora okupati – zovemo bake u pomoć. Vešte ruke po sećanju rade svoj posao, a glava misli na glas: „Sad će baka da okupa svoju zlaticu. Evo, evo, ne plači, dušice, samo stomačić, leđa, evooo, ručice, prevoji, sad će baka da osuši, aha pupčić, polako, gde je ona gaza, sad ćemo da obučemo benkicu, vidi, vidi, bubamara!“ Sa punim poverenjem u onog što kupa, mladi roditelji obleću oko kadice i tresu se od straha. „Hoću li ja ikad moći ovako?“ Baka tako preuzme bebu u ruke i kupa je dok ne pođe u prvi razred. Roditeljima se toliko zavežu ruke.
Ko nema baku, e pa, taj se snalazi. Postoje dve varijante. Prema prvoj, majka drži bebu iznad kadice, otac je posipa vodom iz bokala. Majka uzvikuje: „Pazi joj uši, pazi joj uši! Mnogo vode sipaš! Udavićeš je! Daj mi sapun, daj mi peškir! Šta si se ukipio, pusti taj bokal sad!“ Otac odgovara: „Drži je lepo, drži je! Vidi, ispustićeš je! Je l’ si je lepo uhvatila? Pažljivo joj obriši tu oko pupka. Je l’ se je namazala lepo ispod pazuha?“
Ako se toj paničnoj kakofoniji priključi i beba svojim plačem, to je pesma!
U drugoj varijanti je sve isto, samo otac i majka zamene uloge. Uglavnom, na kraju se ne zna da li je vode više na podu oko kadice ili na samim roditeljima. Mada su roditelji i bez toga gola voda!
Zašto smo toliko uplašeni?
U čovekovoj prirodi je da se plaši onoga što mu je nepoznato. Prvo kupanje bebe jeste nepoznanica mladom čoveku koji je ceo svoj život kupao – sebe, bez bojazni da će polomiti neku kost, napuniti uši ili pupak vodom. Plašimo se jer ne umemo. Međutim, jednom kad se nauči, prestaje da bude strašno. To potvrđuje i prvo kupanje druge, pa i treće bebe. Postaje sve lakše i lepše – dok se ne dođe do prvog kupanja unučeta. Onda, kao u pesmici „bubamara lepeta“, a odrastao se ne boji deteta!
