Put Alije Đerzeleza čini jednu od najpoznatijih Andrićevih pripovedaka. Ne samo da ga je učinila slavnim i potvrdila kao izuetnog pripovedača, već je i ukazala na značajne osobine njegove poetike.
Pričom o junaku Aliji Đerzelezu, Andrić je pokazao kako se istorijske činjenice, legende i epska pesma koja je veličala osobine ovog junaka, parodiraju i ismevaju, a da je silni junak, zapravo jedna veoma smešna ličnost.
Pred vama se nalazi prepričana pripovetka sa osvrtom na lik Alije Đerzeleza. Ipak, savetujemo da delo pročitate i interpretirate ga na svoj način.
O autoru
Ivo Andrić jedna je od najpoznatijih i najslavnijih ličnosti srpske književnosti. Rođen je 1892. godine u Docu kraj Travnika (Bosna), a detinjstvo je proveo u Višegradu na Drini, gde će prikupiti svu životnu inspiraciju, iskustvo, sagledati sve aspekte života i potpuno sazreti kao ličnost. Zauvek će u njegovom životu Višegrad, slika Drine i legendarnog mosta imati posebno mesto, a biti najvažnija motivacija u stvaralaštvu. Zbog toga nije uopšte čudno to što je most najznačajniji motiv u delima I. Andrića. On se pojavljuje u brojim pripovetkama, ali i u njegovom najpoznatijem romanu – Na Drini ćuprija.
U Andrićevim delima sadržana je sva suština života, a umeo je i na pravi način da prikaže različite profile ljudi, njihove poroke, nedaće i brige. Pitanja civilizacije, postojanje različitih vera i kultura zauzimaju značajno mesto u njegovim delima. Takođe, u njima se prepliće stvarno i izmišljeno, istorija i legenda, pojedinac i kolektiv, pozitivne i negativne strane ljudske ličnosti.
Godine 1961. književno stvaralaštvo Iva Andrić nagrađeno je najvećim svetskim priznanjem – Nobelovom nagradom.
Umro je 1975. godine u Beogradu.
Ko je Alija Đerzelez?
Ivo Andrić pišući ovu pripovetku polazi od poznatijih izvora. Junak Alija Đerzelez poznat je iz narodnih pesama kao muslimanski junak koji se bori na strani naroda. On izlazi na opasne megdane i svojom snagom i junaštvom pobeđuje svakog neprijatelja. Dakle, legenda i pesma opevale su ga kao neprekosnovenog i najjačeg junaka. Njegove osobine do te mere su preuveličane da se verovalo da se takav junak više nikada nije rodio.
I u srpskoj narodnoj poeziji postoji junak sa sličnim osobinama – Marko Kraljević, te nije teško zamisliti kakav je onda bio Đerzelez.
Kod Andrića Đerzelez poprima druge osobine. Dakle, polazi se od legende i pesme, ali se ona zapravo parodira. To znači da sve osobine koje je slavni junak imao u pesmi i koje su se prenosile s kolena na koleno kao nekakav mit, u našoj pripoveci one bivaju ismejane. Reč je o junaku za kojeg pripovedač kaže da je pesma išla pred njim, tj. da je on već poznat narodu. O njegovoj veličini se već zna. Pošto ga nikada niko nije video, a svi su o njemu sve znali, narod se razočarao kada je video ko je u stvari Đerzelez.
Ako je u pesmi on jak i slavan, u pripoveci je on smešan, priglup, prost i služi narodu za podsmeh. Dakle, sve pozitivne osobine izvrnute su ruglu i one sada postaju njegove mane.
Đerzelez u hanu
Ličnost Alije Đerzeleza pojavljuje se već u prvom delu pripovetke, a uvedena je pričom o nevolji u vezi sa mostom. Naime, reka Drina je uništila most i puteve kod višegradske trošarinske stanice, na putu u Priboj. Tom prilikom svi putnici morali su da se smeste u han koji se nalazio nadomak stanice. Pripovedač detaljno opisuje izgled hana, atmosfere i naroda koji se tada našao u njemu. Svi su čekali da most i putevi budu opremljeni. Đerzelez je bio među poslednjima koji je stigao u han.
O njemu su kružile razorazne priče, a pripovedač će reći: Pjesma je išla pred njima. Dakle, reč je o ličnosti koja je narodu poznata. Ipak, sav taj narod samo je naivno i mehanički slušao i prenosio glasine o Đerzelezu. Svi su znali ponešto o njemu, ali ga nikada niko nije video.
O njemu se govorilo da je junak nad junacima, slavan po hrabrosti i megdanima koje je vodio. Pričalo se da je svoju mladost potrošio upravo na bojištu. Narod ga je zamišljao kao stasitog i krupnog čoveka, neobične visine i težine. Zamišljali su čoveka izvanrednog izgleda, baš onakvog kakvog su narodne pesme opisale. I svako ko bi govorio ili razmišljao o takvom megdandžiji i junaku, osećao bi strahopoštovanje ponešano sa divljenjem.
Najzanimljiviji deo u pripoveci je upravo to iznevereno očekivanje naroda. Narod je umesto ogromnog i stasitog junaka dočekao niskog i zdepastog čoveka, nesrazmerno građenog, sa dugim rukama i čudnim izgledom. Za prvim razočarenjem sveta koji je dočekao Đerzeleza, usledio je i niz drugih. Naime, on nije bio samo izgledom suprotan legendama koje su se prepredale, već i karakterom.
Zamišljan kao ponosit, nepristupačan i dostojanstven junak, Đerzelez pokazuje sve suprotno. On se druži sa ljudima u hanu, jede, pije i kocka se sa njima, te tako pokazuje da je jednak sa ostalim svetom. Njegovim ponašanjem narod prestaje da bude opčinjen njime, ali i mnogo važnije – gube poštovanje i zadivljenost prema Đerzelezu i počinju da se podrugljivo šale sa njim.
Šale ljudi u hanu, koji su primetili da mogu sa Đerzelezom da pričaju kako hoće i to bez ikakvog straha, počele su da prerastaju u zadirkivanja i ruganja nedužnom junaku, koji ne shvata da je postao predmet ironičnih i zajedljivih zadirkivanja. On je u njima video iskrene šaljivdžije i fino društvo za zabavu, ali su oni u njemu videli razočaranost i povod za podsmeh.
Ruganje je išlo toliko daleko da su ga nagovarali da se bori za ljubav lepe Venecijanke, lagali su ga da se i on njoj dopada i da ga pozdravlja po njima, a on je naivno verovao u to i postupao krajnje smešno i priglupo. Kako je odlučio da se bori za njenu ljubav, morao da se suprotstavi Fočaku koji je navodno isto bio zaljubljen u nju. Tada ga je Fočak i sav narod toliko ismejao da se Đerzelez naljutio i besan otišao iz hana.
Đerzelez na putu
Đerzelez iz Višegrada nastavlja dalje. U ovom delu saznajemo da ni njegov konj nije onakav kakav je bio, te da je ostario i promenio se, a da Đerzelez želi da mu povrati staru snagu i stas. Međutim, to je bilo nemoguće kao što on nije mogao svoju snagu i mladost da povrati.
U ovom delu opisana je i komična scena u kojoj Đerzelez gubi pamet, dostojanstvo i druge vrline koje su ga u pričama krasile, želeći da osvoji ljubav ciganke Zemke. On je oko vatre sedeo sa ljudima koji su mu se neprestano rugali i smejali, dok je Zemka na ljuljašci pevala. Bila je veoma lepa ciganka i glasom i stasom je očarala Đerzeleza, koji je neprestano pio i sve manje se kontorlisao. Tako je u jednom trenutku, opčinjen Zemkinom lepotom počeo nepristojno da se ponaša, a čitava zbrka koja je odigrala oko lepe Zemke, završena je tako što je ona pobegla, a on je jureći je, dospeo na nekakvoj ravnici, nesvestan da je tu i da oko njega nema nikoga. Pustoš oko njega prekida jedna šišarka koja je pala sa nekog bora u blizini i dokotrljala se do njega, a on je, naivan i pijan mislio kako ga Zemka gađa.
Đerzelez u Sarajevu
Đerzelez nastavlja sa svojim dogodovštinama, a u trećem delu još jednom je potvrđeno da je smešan, lud i nesrećan. U ovom delu opisana je atmosfera u Sarajevu uoči Ramazana, kada je preko dana sve mirovalo, a uveče su se ljudi zabavljali. Đerzelez je bio posebno srećan i radovao se svim predstojećim dešavanjima, druženjima i ljudima koji su želeli da ga ugoste. Sasvim slučajno, on se zaustavio pred nekom kućom na uglu u kojoj je živela lepa devojka i kao po običaju postao je opčinjen ženskom lepotom i pomahnitalo je jurnuo ka njoj.
Međutim, devojka se uplašila i pobegla u kuću, a Đerzelez je kasnije saznao da se devojka zove Katinka i da je po svojoj lepoti poznata u čitavoj Bosni, te da su čak i pesme ispevane od njoj, ali da joj je lepota donela puno problema i da zbog toga ne sme da izlazi iz kuće. Devojka je često umela da proklinje svoju lepotu, jer nije živela život kao druge devojke, nego večito u strahu da ne nastane neki problem u njenoj kući. Đerzelez je kasnije saznao da su Katinku odveli iz kuće, što ga je uznemirilo i rastužilo. Ipak, ne zadugo, jer je ubrzo nakon toga upoznao drugu devojku, Jekaterinu. Ona je danju spavala ili plela jastuke, a noću je primala bogate goste u svoj dom. Iznenadila se posetom čuvenog junaka i primila ga u kući.
Pripovetka se završava tako što Jekaterina mazi Đerzeleza dok on razmišlja šta sve mora da učini da bi osvojio neku devojku i koji je put do ženskog srca; zbog čega se devojke ne oduševe njegovom pojavom, nego uvek usledi neko razočarenje.
