Sve stvari su teške pre nego postanu lake. – Thomas Fuller
Naše društvo iz decenije u deceniju, iz godine u godinu iz dana u dan napreduje. U savremenom društvu čovek bez obrazovanja ne može da opstane, i napreduje.
Obrazovanje je proces sticanja znanja, veština i navika, neophodnih za život i rad. Rezultat toga je manje ili više obrazovan čovek. Mnogo je razloga koji utiču na uspeh ili neuspeh u školovanju, ali je jedan od najčešćih nedovoljno razvijena radna navika kod deteta.
U osnovnoj školi, kao što sama reč kaže, stiče se najpre opšte obrazovalje. Dok se u srednjoj školi stiče pretežno stručno obrazovalje. Što je ovo obrazovanje šire, dublje, povezano sa praktičnom primenom stečenih znanja, to se brže i svestranije formiraju intelektualne sposobnosti. Za razliku od fizičke, intelektualna delatnost je mnogo složenija, zahteva misaono aktiviranje, veću motivisanost i snažniju volju. To je jedan od razloga što se kod učenika javljaju otpori i teškoće u vidu intelektualne lenjosti ili odbojnosti prema učenju i školi.
Kako omogućiti pravilan intelektualni razvoj
Kako bi se deci omogućio pravilan i uspešan intelektualni razvoj naročito se mora obratiti pažnja na sam početak dečjeg učenja u predškolskoj fazi razvoja i u osnovnoj školi. Tada je pravo vreme da se uz stalnu brigu porodice, vrtića i škole formiraju pravilne navike intelektualnog rada odnosno učenja. Tada se formira pozitivan odnos prema knjizi i učenju, od „čitanja“ slikovnica do formiranja dečje biblioteke. Ljubav prema knjizi stiče se u porodici. Ako je u porodici cenjeno znanje i obrazovanje, dete će to prilično lako usvojiti.
Roditelji ne bi smeli da potcene značaj obrazovanja na taj način što ukazuju na primere dobrog života, uspeha i lakog bogaćenja pojedinaca koji nemaju gotovo nikakvo obrazovanje. Na primer: „nije bio niko i ništa“, a eto, uspeo je u životu, ima veliku kuću, vozi „besna kola“. Čak i ako vam dete samo sugeriše na ove slučajeve, objasnite mu da su to retki izuzeci i da samo obrazovanjem obezbeđujemo bolji i produktivniji rad i život pojedinca i društva. Znanje je najveće društveno i lično bogatstvo i po njemu se već sada određuje bogatstvo jednog naroda. Ko poseduje znanje, taj ima i moć.
Sticanje radne navike u porodici
Za uspešno učenje u školi potrebna je radna kultura. Njeno formiranje počinje kroz dečju igru kada dete „radi“ imitirajući odrasle. Ukoliko dete želi da im „pomaže“ i u poslovima za koje još nije kadro ali ga baš zato privlače, nemojte tu želju sputavati. „Ne diraj!“, „Ti to ne možeš“, „Ne, polomićeš!“ Treba dozvoliti detetu da pokuša, makar se i isprljalo, makar i nešto polomilo.
Roditelji često greše, ne osposobljavajući svoju decu da se vlastitim angažovanjem, osamostaljuju, koče i usporavaju njihov razvoj. Čak šta više, što je dete starije, roditelji ga sve češće potpomažu: nepotrebno dugo ga hrane, oblače ga, umivaju, češljaju, nikada im nije ni dovoljno dobro ni brzo kako ono samo to uradi.
Ima, naravno, poslova koje još u predškolskom periodu dete može da obavlja: da „uči“ (ako to hoće) iz knjiga starijeg deteta; da pomaže mami ili tati i bude za to pohvaljeno jer se na toj osnovi formira pozitivan odnos prema radu i učenju do koga nam je veoma stalo. Ovaj odnos prema radu i učenju se može formirati od krajnje negativnog (ne želim da radim, učim) do krajnje pozitivnog (hoću da radim, učim).
Taj razvojni put, uglavnom izgleda ovako:
- ne želim (neću) da radim – osećanje odbojnosti,
- moram (neophodno je zato i zato) da radim – osećanje dužnosti,
- treba (dobro je) da radim – osećanje odgovornosti, i
- hobu (volim) da radim – osećanje radosti i zadovoljstva.
Negativan odnos prema radu i učenju nije retka pojava i kod dece i kod odraslih. Zato i danas gotovo redovno čujemo: „Moram da idem na posao“, „Moram da idem u školu“. Upravo to „moram“, deca često čuju. Kad bi deca videla kako odrasli bez gunđanja i otezanja odlaze na posao, kad se bez svađa prihvataju pojedinih poslova u kuhinji, kada bi se više radovali onome što je urađeno, to bi bilo i ono pravo i efikasno radno vaspitanje.
O značaju rada pisali su mnogi veliki umovi. Jednu lepu priču ali i veliku istinu o radu napisao je pre mnogo godina grčki basnopisac Ezop.
Seljak i njegovi sinovi – po Ezopu
Neki se seljak opraštao sa životom, a hteo je da mu sinovi nauče obradjivati zemlju. Stoga ih pozove k` sebi i reče: “Deco moja draga, ja se već polako rastajem sa životom, a vi ćete biti srećni i zadovoljni u životu ako pronadjete ono što je u vinogradu skriveno.” Sinovi pomisle da je u vinogradu zakopano blago pa nakon očeve smrti prekopaju onde svu zemlju, ali nikakva blaga ne nadjoše. Vinograd im, međutim, lepo okopan, donese obilan rod.
U izradi teksta koristili smo knjigu „Kako uspešno vaspitavati“, pedagogija i psihologija za roditelje, Milutina Đorđevića
