Živeo jednom jedan pastir koji je napasao ovce. On se dogovori s gazdom da za svaku novoojagnjenu ovcu dobije po trideset groša, a za svaku nestalu da mu gazda ustavi od zarade isto tako po trideset groša. Jedne noći dođe mu čovek, koji je živeo u šumskoj kolibici i zamoli za konačište.
– Eh, ovoga puta moraću dati trideset groša, pomisli pastir, zakla ovcu i skuva meso za putnika namernika. Zatim obojica legoše da spavaju.
Sutradan izjutra putnik reče pastiru:- Idi u tor i pogledaj svoje ovce.
On ode tamo i vide da je tor prepun ovaca. Na sred tora stajala je riđa ovca.
– Sve ovce daj svome gazdi – reče gost – a riđu sačuvaj za sebe!
Gazda dade pastiru po trideset groša za svaku ovcu. Posle toga pastir ode, a riđa ovca potrča za njim. On dođe predveče u gostionicu i leže da spava. Porodica u toj kući sastojala se od muža, žene i kćeri. Muž i žena se uputiše izjutra u štalu u kojoj je bila zatvorena ovca.
– Ala bi od njenog krzna bile dobre rukavice! – reče devojka, pokazujući na riđu ovcu.
Ali kada je htela za sebe da odseče malo ovčjeg runa, njene ruke se zalepiše za ovcu. Ona poče da viče. Na njenu viku dotrča otac i stade da tuče ovcu prutom. Ali i prut se zalepi za ovcu i čovek ne mogade da odvoji ruku od pruta. Tada dotrča žena sa metlom. Ona poče da tuče ovcu, ali metla se zalepi za nju, i žena ne mogade da odvoji ruku od metle.
U toj zemlji je živela carska kćer, koja je stalno bila tužna i nikada se nije smejala. Car objavi svima da će onaj ko nasmeje njegovu kćer dobiti polovinu carstva i nju za ženu. Pastir se uputi tamo zajedno sa svojom ovcom, za koju su bili zalepljeni muž, žena i kći. Kada je to videla careva kćer, ona se sla tko nasmejala. Tada pastir dobi polovinu obećanog carstva i carevu kćer za ženu. Posle toga oslobodi celu porodicu koja se zalepila, i nastavi da živi srećno. Možda su živi i dan današnji.
