Biti roditelj jednog deteta je sve učestaliji trend u svetu, ali i kod nas. Roditelji koji su odlučili da imaju jedno dete najčešće su meta kritike i osude od strane šire porodice, prijatelja i okoline uopšte. Dominantni argument koji okolina pri tome iznisi je da će ti isti roditelji upropastiti svoje dete time što će ono odrastajući bez brata ili sestre postati egocentrična, nezrela, usamljena, razmažena i neprilagođena osoba.
Ovo je klasičan stereotip koji vlada u društvu, toliko tvrdokoran i ukorenjen da ga je nemoguće izmenit. Njegovi najčešći i najvatreniji zagovornici su upravo oni koji nisu jedinci. Zato dragi roditelji, možete odahnuti od strepnje i brige, jer ne postoje nikakvi naučni dokazi da deca koja odrastaju bez braće i sestara poseduju gore navedene negativne karakteristike. Naprotiv, jedinci se zapravo ne razlikuju od druge dece, a ukoliko i ima manjih razlika, one uglavnom idu u njihovu korist. U nastavku pročitajte koje su to osobine svojstvene jedincima
Veća želja za postignućem
Kako su sve roditeljske snage i potencijali usmereni na jedno dete, veće su šanse za detetovim učestvovanjem u brojnim aktivnostima i za većim stepenom obrazovanja. Danas mnogobrojna istraživanja ukazuju na činjenicu da jedini ni po čemu ne zaostaju za drugom decom. Čak suprotno, brojne studije ukazuju na to da većina jedinaca ima veću želju za postignućem zahvaljujući dobrom i bliskom odnosu sa roditeljima. Druga strana medalje bi bila ta da ukoliko su roditelji previše zahtevni i ambiciozni to može biti previše opterećujuće za dete.
Veći osećaj lične odgovornosti
Jedinici tokom odrastanja imaju veoma bliske odnose sa mamom i tatom i nisu u prilici da osete ljubomoru, niti da se bore za naklonost roditelja. U porodicama sa jednim detetom nema konflikata kroz koje prolaze deca iz višečlanih porodica. Jedinci samostalno rade na postignućima, ne dele ni sa kim odgovornost, pa se kod njih razvija intenzivniji osećaj lične odgovornosti. Svesni su svojih kvaliteta i za svoje uspehe i neuspehe ne nalaze uzroke kod drugih. U odraslom dobu, ovo može imati svoju negativnu stranu, pre svega zato što jedinci neretko ne pokazuju spremnost da traže podršku, niti da je prepoznaju kada im se ona nudi. A iz takvih okolnosti često nastaje visok nivo stresa koji jedini podnose u odraslom dobu.
Snažniji lični integritet
Psiholog Karl Pakard ističe da jedinici nisu skloni tome da traže društvo i prijatelje po svaku cenu i uživaju u vremenu koje provode sami. Odatle nastaje samopouzdanje i sigurnost da imaju mnogo toga da ponude i da su iz tih razloga podložni za druženje. Jedinci ispoljavaju otpornost na pritiske okoline i ne pokazuju spremnost da zarad pripadanja nekoj društvenoj grupi žrtvuju lični integritet. Njihov identitet zavisi u većoj meri od toga kakvo mišljenje imaju o sebi, a u daleko manjoj meri od prijatelja i okruženja.
Pouzdani su prijatelji
Naučna istraživanja koja su se bavila razlikama između jedinaca i dece koja su rasla uz braću i sestre nisu potvrdila uvreženo mišljenje da su jedinci sebični, egocentrični i socijalno neprilagođeni. Naprotiv. Na niskom kalendarskom uzrastu jedinci ispoljavaju visoku socijalnu osetljivost. Kasnije, tokom odraslog doba, odlikuje ih emocionalna stabilnost i zrelost. Zbog svog stabilnog ličnog identiteta i samopouzdanja i prirodne potrebe za istinskim pripadanjem stvaraju čvrsta i dugotrajna prijateljstva. A ta su prijateljstva, ustvari, kompenzacija za nedostatak braće i sestara uz koje bi rasli. Zato jedinci u životu bivaju posvećeni i pouzdani prijatelji.
Dakle, odrastati kao jedino dete u porodici ne znači nužno predispoziciju za razvoj neželjenih osobina ličnosti. Ključnu ulogu imaju roditelji, njihov vaspitni stil i emocionalna kompetecija. Da li će mališan biti razmažen zavisi pre svega od spremnosti i umešnosti roditelja da postave odgovarajuće granice, a ne od toga sa koliko braće i sestara dete odrasta. Na roditeljima je odgovornost da obezbede optimalne uslove za psihofizički razvoj svog deteta i samim tim da mu pruže priliku i podsticaj za razvoj socijalnih veština potrebnih za uspešno prilagođavanje.
Imajte na umu da dete nećete razmaziti i pokvariti time što ga neizmerno volite. Podstičite razvoj samostalnosti i podstičite istraživački duh kod vašeg jedinca ili jedinice. Upišite dete u vrtić, pružite mu priliku da vreme provodi sa vršnjacima. Pomozite detetu da se nauči strpljenju i da razume činjenicu da njegove želje nisu najvažnije na svetu. Da se kroz razmenu ljubavi i pažnje nauči empatiji i sklonosti da odlaže sitna zadovoljstva zarad značajnijeg cilja. Dragi roditelji, ukoliko se odlučite za izazov podizanja jednog mališana, budite hrabri, mudri i odigrajte kako treba. Tada možete biti sigurni da će vaše dete izrasti u zrelu, pouzdanu, odgovornu i vrednu osobu.
