Početna Porodica Saveti Roditelji – robovi modernog doba: Ja njemu ne mogu ništa!

Roditelji – robovi modernog doba: Ja njemu ne mogu ništa!

671
0
PODELI
roditelji robovi modernog doba

„Ja njemu ne mogu ništa!“ Koliko puta ste čuli da roditelj to kaže za svoje dete? Poslednje decenije ispunjene su borbom i pričom o dečjim pravima. Iako se čini da je nemoguće preterati u tome da se jedno dete zaštiti, moderno društvo je učinilo baš to. Deca su postala mali kraljevići, a roditelji njihovi robovi.

Srećni roditelji! Na svet je došla princeza! Rodio se princ!

Najpre, dete se rodi, a bude krunisano! Ako nije princ ili princeza, onda ništa nije urađeno. Koliko paradoksalno zvučalo, dodeljivanjem titule dete se unižava. Ceo jedan svet ograniči se tronom i krunom. Ako je devojčica – mora da je princeza! Pufnasta, slatka, šminkaće se kad poraste (a i ne mora čekati da poraste), njeno je da bude lepa, najlepša, kao princeza! Ako je dečak – mora da je princ! On zapoveda, on je mali kraljević, njegova je poslednja! On je najvažniji!

Ovakve ideje im se usađuju u glavu: rečima, tepanjima, odećom, crtanim filmovima, igračkama. Kasnije roditelji „utvrđuju gradivo“ neprestanim uslužnim klanjanjem. „Da ti mama isecka mesce?“ „Da ti tata veže pertle?“ „Ne možeš, evo sad će tata!“

Jednom, kad već sve mogu sami – oni neće to hteti, jer „evo sad će mama!“

Recept za roditelje: Kako se čuva srećno dete?

Ono što počne kao pomoć roditelja: „Evo sad će mama“ pretvori se u (nezdravu) naviku da se uvek i u svakom trenutku bude tu za svoje mladunče. Samo što i svemogući roditelj ne može uvek i ne može sve, te jednom, kad koncentracija ili snaga popusti, a zahtev potomka ostane neispunjen, počinje pravi haos.

U savremeno doba kada se u prvi plan stavlja dete i njegove potrebe, odrasli su potpuno omanuli u svom zadatku. Umesto da se u centar svih zbivanja stavi dete – njegova prava, ali i njegove obaveze, fokus je na ispunjavanju dečjih želja. Neprestano ostvarivanje želja pretvori se, vremenom, u niz zahteva, te se roditelj od srećnog i ponosnog svede na iscrpljenog čoveka.

Sve počinje od pogrešne predstave toga šta je to srećno detinjstvo i šta je potrebno da jedno dete spokojno izraste u čoveka. Roditelji modernog doba žive pod stalnim pritiskom i budnim okom javnosti. Oni se trude da budu najbolji u svemu što rade, da njihovo dete ne zaostaje za drugom decom ni u jednom segmentu. Zbog toga reaguju na svaki dečji prohtev u rekordnom roku. Ispunjena želja jednako srećno dete, zar ne?

Zbog tog ustaljenog ritma želja – momentalno ostvarenje, današnje generacije roditelja liče umnogome na robove antičkog doba. Ne dopuštaju da se ista želja zatraži dvaput.

Deca despoti: Ja mu ne mogu ništa!

Sa druge strane su deca čiji mozak ne prepoznaje kategoriju vremena kao mozak odraslog čoveka. Sve što nije sada ili odmah jednako je udaljeno i kada je za pet minuta, deset dana ili „za tvoj peti rođendan“. Naviknuti u najmlađem uzrastu da im na svaki zahtev bude odgovoreno afirmativno i brzo, oni će i u kasnijim godinama očekivati isti tretman. Roditeljima tada ostaje malo prostora za neizvršenje naređenja.

Jednom neispunjenu želju dete će dočekati sa negodovanjem, pobunom, plakanjem i vrištanjem, ili potpunim ignorisanjem, a roditelj će to doživeti kao svoj poraz.

Tada počinje ono što mnogi roditelji nazivaju: „Ja mu ne mogu ništa“ – momenat. To nije obična dečja neposlušnost. To je oružje kojim se dete (ne)svesno koristi da dobije ono što želi. Bez obzira na to u kom obliku se manifestuje, traje dovoljno dugo da roditelj dođe u tu situaciju da će učiniti sve samo da dete prestane:

– da plače
– da vrišti
– da (se) udara
– da ignoriše svaku molbu

„Učiniti sve“ uglavnom se svodi na ispunjenje prvobitne želje.

Roditelj – molilac u začaranom krugu

Jednom kada na ovaj način dođe do željenog cilja, dete ponavlja isti obrazac u svakoj narednoj situaciji. Jer je tako naučilo iz ponašanja svog roditelja. Poželim – dobijem, poželim – ne dobijem – treba samo da: plačem/vrištim/urlam/durim se – dobijem.

Ovo je roditeljska ulaznica u začarani krug. Čak i tamo gde uviđa svoju grešku i neopravdanost mnogih dečjih želja, bez izgrađenog autoriteta roditelj je bez mogućnosti da kaže ne. Neretko, roditelj moli dete da postupi drugačije, sve dok na kraju ne popusti. Roditelj, ne dete.

Uprkos svemu što čini, nova generacija roditelja molilaca suočava se, paradoksalno, sa velikim problemom: deca nisu srećna. Dečje očekivanje da se svaka želja ostvari, kao i ostvarenje svake želje, ugušili su smisao želje. Deca ništa ne žele dovoljno dugo da bi ta želja postala dragocena. Prema tome, ni njeno ostvarenje nije dragoceno, ne usrećuje ili usrećuje trenutno.

 Decu ne raduju igračke, knjige, izlasci – sve je obično i sve ubrzo postaje dosadno.

I na taj alarm roditelj često odgovori pogrešno. Umesto da prepusti dete dosadi – jer se iz dosade rađa mašta – on trči naglavačke da učini, ponovo sve, samo da detetu nije dosadno! Samo da dete bude srećno.

Beskrajan krug udovoljavanja, molbi, pristupanja i pažljivog postupanja, sve to iscrpljuje roditelja, a pritom ne usrećuje dete. Sa druge strane, dete ostaje bez mogućnosti da se samostalno zabavi, zainteresuje za neki predmet ili aktivnost. Ono zna da će roditelj uraditi za njega sve što zatraži.

Kako izaći iz začaranog kruga?

Zahvaljujući širokoj literaturi o vaspitanju i roditeljstvu, roditelji današnjice imaju mogućnost da se kao vaspitači razvijaju, uče i menjaju. Suočeni sa ja mu ne mogu ništa – detetom, oni ipak nešto mogu. Iako nije lako sprovesti u delo, čini se kao jedini mogući izlaz iz začaranog kruga to da sa vaspitanjem deteta vaspitavaju i sebe.

Najpre, treba odbiti momentalno ostvarenje svake dečije zamisli. Potom, treba ostati u tome dosledan, uprkos negodovanju, plakanju, ljutnji i histeriji. Roditelj treba da nastoji da detetu objasni zašto želja ne može biti ostvarena. Tamo gde objašnjenje ne nalazi razumevanje, roditelj se može poslužiti i trikom – preusmeravanjem pažnje. Jednom kada se promeni detetov fokus, lako je. Detetu treba dopustiti i da mu bude dosadno, da samo pronađe način da se zaigra i uposli svoj um.

Ne treba zaboraviti da dete najbolje uči iz primera. Tako je roditelj i njegovo ponašanje oblikuju ponašanje deteta. Ukoliko želi da dete uči – i roditelj treba da uči. Ukoliko želi da dete bude strpljivo – i roditelj mora biti strpljiv. Sopstvenim svetlim primerom, roditelj osvetljava kvalitete u svom detetu.

Tako roditeljstvo (p)ostaje zahtevno, ali i inspirativno – sa konačnim rezultatom: srećno dete.

 

OSTAVITE ODGOVOR