Jednog lepog prolećnog jutra, ležala je u gnezdu na jajima jedna patka. Izlegla je tri lepa pačeta, ali jedno nikako nije htelo da izađe. Najzad, ljuska se otvorila i iz nje se pojavilo nezgrapno, belo, ružno pače. Majka patka je bila iznenađena, a ostali pačići nisu hteli s njim da se igraju.
Ružno pače, je bilo strašno nesrećno, a majka kao i svaka majka, nadala se da će se vremenom prolepšati. Malo pače nije moglo da shvati zašto je napušteno i zbog čega svi kažu da je ružno.
Kako je vreme prolazilo, ružno pače je bilo sve tužnije i sve usamljenije. Od njega su se svi sklanjali, bežali i krili, pa je jednog dana majka patka odlučila da ga odvede u močvaru da bude sa divljim patkama koje će ga prihvatiti takvog kakav jeste. Tako je i učinila: povela je mališana duboko u močvaru. Ali, avaj! Ni tu nije bilo bolje. Čak ga ni divlje patke nisu prihvatile. Najzad, malo, tužno, ružno pače ostade sasvim samo, napušteno od svih, čak ga ni lovci ni psi nisu dirali. Gde god krenulo, svi su se od njega sklanjali.
– Pa zar sam ja zaista tako strašan – jadikovalo je malo pače.
Tako je stigla i zima i mali izgnanik osta zarobljen u ledu i snegu na reci. Gotovo sasvim promrzao, lagano je umirao od studi i gladi. Kada su već sve nade bile izgubljene, pronašao ga je seljak koji je slučajno tuda prolazio i odneo ga svojoj kući.
U kući su ga po prvi put od kada se rodio, dobro primili, svi su bili dobri i nežni prema njemu. Seljakova deca su ga hranila i igrala se sa njim, ali ne zadugo. Kao i sva deca, brzo su se zasitila nove igračke i ružno pače opet ostade samo. Kako bi skrenulo pažnju na sebe, pače je počelo da pravi nered po kući. Jednom je tako prosulo domaćici brašno. Žena se naljutila, a pače, uplašeno, odskakuta do vrata i izađe napolje.
– Bolje mi je da se vratim u močvaru – pomisli tužno i krenu prema vodi.
Dani su prolazili i pače, sad već sviklo na samoću dočeka proleće. Jednoga dana, primetilo je jato divnih labudova. Uzdahnu duboko i taman kad je hteo da pođe svojim putem oni ga pozvaše u svoje društvo. Presrećan, pođe sa njima i ne prođe puno vremena – iz našeg ružnog pačeta stvori se prekrasni labud. Tako je nastavilo srećno da živi sa svojim jatom.
