Naslov teksta može da zavara čitaoca, te valјa na početku istaći da ovo nije replika posesivnog muškarca, već rečenica koju je isprva povremeno, a vremenom, kako je dolivano ulјe na vatru, sve češće izgovaralo jedno petogodišnje dete.
Ta rečenica ošinula je i osvestila majku koja kuca ove redove. Ali, opet, ovo nije ni tekst o lјubomori jedne petogodišnjakinje. Ovo je tekst – pitanje koji, isto tako, pretenduje na otvaranje novih pitanja i potražnja u nama samima: gde je koren lјubomore? Koji su neki od njenih mogućih puteva? Da li je ona „crno bez belog“ ili, ipak, može više doprineti, nego trovati?
Kada je u naš dom stigao četvrti član, beba, suštinski se ništa nije izmenilo. Starija ćerka, bar u prvih dvadeset dana, nije osećala baš nikakvu promenu. Sa babinama u srce moje male-velike uneta je jedna klica lјubomore. „Od sad je beba glavna!“; „Ti moraš da ćutiš i ne smeš da smetaš bebi!“; „Pusti me da vidim bebu!“; „Došli smo kod bebe…“ itd. A niko da kaže mojoj maloj-velikoj da ona, zapravo, i da hoće, sigurno ne može da smeta bebi od dvadeset dana. I da ne mora ništa od ovoga što kažu da mora (sa znakom uzvika, povišenim tonom). Niko, sem mene. Hej, jedan „aparat“, a šuma požara. Nije bilo šanse…
Tukle smo se zbog jedne bombone
Fleš. Igram se sa drugaricom iz detinjstva ispred zgrade u kojoj odrastamo. Komšinica Lj. sa drugog sprata otvara prozor. „Evo vam jedna bombona!“ I baca nam jednu bombonu. A nas dve. Izvređale smo se, pa potukle. Nјena mama se raspravlјala sa mojim tatom. Sedimo zajedno u klipi i ne pričamo dve nedelјe. Uzgred, bombona je sve vreme bila u travi. Nijedna je nije uzela.
Hoću da se družim s tobom, ali nemoj nju da zoveš
Još jedna scena. Treninzi su me zbližili sa malo starijom drugaricom iz zgrade. Idemo zajedno na rukomet, zajedno se vraćamo, ostanemo da ćaskamo na ulaznom stepeništu, imamo zajedničku temu za razgovor. Dođe moja drugarica. Ne želim da ode, ali mora da ode…
Hm. E sad ću i ja to da uradim. I to još bolјe!
Dvadesete. Družimo se, ali ošine me bočno jedan sekući pogled. Po pravilu, kada mi je sve potaman. Rečit je bio taj pogled. Sada znam.
Nјa-nja-nja, a ti nemaš!
Raspravlјaju se J. i M. ko šta ima. M. se kune u majku da kod kuće ima nove „najke“, original, sa vazdušnim đonom, ali neće da ih nosi u školu „zinat“; nosi ih po kući. J. kaže da njen tata može da kupi i M. i njene najke. J. kipi i odlazi. M. se u sebi moli Bogu da joj oprosti što se lažno kune i ponavlјa mu da majku voli najviše na svetu i baš je briga za „najke“. Plače. J. i dalјe kipi. Dolazi njen tata. J. plače od besa što M. kod kuće ima bolјe „najke“. Ni tada mi se ovo nadmetanje nije činilo bezazlenim.
E otmi joj ga! Ko je, bre, ona!
Trebalo je da je smuvam s M. Ubedila me drugarica da, zapravo, smuvam sebe s njim. Uradim slike sa svog rođendana (te devedeset osme imali smo druge aparate), na jednoj – moja najbolјa zagrlјena s njim, a naš zajednički drug im „svetli“.
„Samo si moja i ničija više“ – stresoh se u subotu, u cik zore. „Moja si i tačka.“ „Nјu je rodio deda, on ima velik stomak.“ Moja mala-velika se uživela u ulogu koju su joj nametnuli. Počela je da igra.
Vreme je za nova pravila. Za pravila bez pravila. Za zagrlјaje. Za smeh. Za skakanje po krevetu u dvoje, troje, četvoro. Za „ne moraš“. Za zapitanost… Šta nam sve može doneti, a šta odneti lјubomora?
Ljubomora odnosi: spokoj, radost, smeh. Ljubomora ruši: san, prijatelјstvo, samopouzdanje.
Ljubomora truje: dušu, srce, mozak.
Ljubomora otima: tuđu sreću, tuđu lјubav, tuđ uspeh. Šta lјubomora donosi? Još lјubomore. Šta još lјubomore donosi? Zavist, sujetu. Ako lјubomora u nama raste, mi ne rastemo. Duhovno se krivimo, moralno satiremo. Izvitopeteni ne vidimo ni sebe, ni pred sobom. Savijeni lјubomorom upiremo se u svoje kalјave cipele. Ljubomorni smo kalјavi.
Neću čekati nedelјu. Baš danas, u subotu, u cik zore dvema rukama, upletenih prstiju, počinjemo da čistimo svoje kalјave cipele.
Izvor: Topličanka
