Početna Zdravlje Zdrav život Šećerna bolest (dijabetes) kod dece – najčešći problemi

Šećerna bolest (dijabetes) kod dece – najčešći problemi

249
0
PODELI
Šećerna bolest kod dece

Šećerna bolest (dijabetes) je jako rasprostranjena bolest u našoj populaciji. I najčešće nastaje u zrelom ili starijem životnom dobu. Uglavnom je posledica postepenog starenja i iscrpljivanja gušterače (pankreasa). Tada je reč o takozvanom dijabetesu tipa 2. Međutim, kod dece, to nije slučaj. Najčešći oblik šećerne bolesti kod dece do 14 godina jeste dijabetes tip 1. U osnovi ove bolesti je zapaljenje, i to autoimune prirode. Dakle, imuni sistem deteta napada sopstvene ćelije, u ovom slučaju pankreasa. I tako ubrzo dolazi do naglog pada funkcije ćelija pankreasa. A njihova osnovna funkcija se sastoji u proizvodnji hormona insulina.

Insulin je hormon sposoban da šećer iz krvi ubacuje u ćelije. Na taj način se snižava nivo šećera u krvi. To je korisno jer se na ovaj način izbegava oštećenje krvnih sudova izazvano šećerom. Kod osoba sa šećernom bolešću, problem nastaje kada dođe do manjka insulina. Ćelije obolelog pankreasa su iscrpljene ili ih je sve manje. A prilikom unosa iste količine šećera kao dok je osoba bila zdrava, nemoguće je sa manjom količinom insulina održavati normalne vrednosti u krvi. Tako vrednosti rastu. S druge strane, šećer u ćelijama nedostaje, zbog manjka insulina koji ga u iste ubacuje. Tako ćelije gladuju.

Šećerna bolest tip 1 ili 2?

Kod dijabetesa tipa 1, iscrpljivanje pankreasa je često naglo. Te se odjednom primete i posledice. Detetov zadah može mirisati na aceton, jer se stvaraju tzv. ketonska tela. Ona su zamena za šećer koji u ćelijama nedostaje. Takođe, zbog gladovanja ćelija, dete može imati nesvesticu. Nastaje kod naizgled zdrave dece, sa najčešće normalnom telesnom težinom. Deca sa prekomernom telesnom masom, pogotovo tokom više godina, mogu razviti šećernu bolest tipa 2. To se naročito odnosi na nešto stariju decu.

Terapija za šećernu bolest

U terapiji šećerne bolesti tipa 1 se primenjuje insulin. Razlog je njegov potpuni ili skoro potpuni nedostatak. Dok je u lečenju tipa 2 dijabetesa moguće u početku korišćenje tableta sa različitim efektima na pankreas i preuzimanje šećera u crevima. Takođe, efikasan način je i fizička aktivnost i normalizacija telesne mase. Odnosno, roditelji se moraju pobrinuti da gojazno dete smrša, jer je gojaznost najveći neprijatelj u borbi protiv šećerne bolesti. Zašto je fizička aktivnost tako blagotvorna u dijabetesu? Naime, mišićne ćelije koje su aktivirane tokom neke fizičke aktivnosti, preuzimaju šećer i bez pomoći insulina. Na taj način se insulin štedi, a time i pankreas. A ujedno se i redovnom fizičkom aktivnošću koriguje telesna masa.

O čemu posebno treba voditi računa?

Pojedina deca, pogotovo dobro edukovana po pitanju svoje bolesti, mogu zloupotrebiti poznavanje terapije. Pa tako, svesni da veća doza insulina može da im omogući veći unos slatkiša, ponekad i preteraju sa količinom i jednog i drugog. Ipak, to nije dobro. Slatkiši se smeju konzumirati povremeno, ali ne i stalno. Jer tako su vrednosti šećera stalno na klackalici. A visoke doze insulina takođe nisu poželjne stalno.

Zatim, čest problem su infekcije. Tada se roditelji pitaju treba li menjati dozu insulina, zbog variranja šećera. To je situacija kad merenje šećera u krvi samo treba da bude učestalije. Pa da se na osnovu toga odredi i doza insulina. Takođe, kako bi se pratile vrednosti šećera na duže staze, preporučuje se merenje glikozilisanog hemoglobina na svaka 3 meseca. On upravo i pokazuje kako je šećer bio regulisan tokom prethodna 3 meseca.

Pad šećera (hipoglikemija) – šta činiti?

Normalna vrednost šećera u krvi se označava terminom glikemija. Dok je niska vrednost šećera hipoglikemija, a visoka hiperglikemija.

Pad šećera u krvi ili hipoglikemija nastaje češće kod dece sa dijabetesom tipa 1. Obično je razlog veća doza insulina u odnosu na količinu unetog šećera. Tada je preporuka popiti sok, jer on se najbrže preuzima u crevima. Tako da najbrže i povisi vrednost u krvi. Samim tim, preporuka je i da dete često pri ruci ima nešto slatko, za slučaj potrebe. Zamena može biti i keks ili neka druga, ne suviše slatka namirnica. Kako bi regulacija šećera tekla kako treba, dete je potrebno naučiti disciplini. Dakle, važno je da dete vodi računa o ishrani, bavi se nekim aerobnim sportom (trčanje, plivanje, košarka, itd.) Neophodno je i da bude naučeno o pravilnoj upotrebi aparata za merenje šećera u krvi. To se posebno odnosi na nešto stariju decu.

Niske vrednosti šećera u krvi su uglavnom opasnije od visokih. Pogotovo, kada je reč o čestim hipoglikemijama. Pre svega, jer je šećer, tj. glukoza najpotrebnija za rad našeg mozga. Mozak troši čak 2/3 ukupne količine unetog šećera. Tako da je šećer važan za njegovu pravilnu ishranu. Za razliku od mišićnih ćelija koje tokom fizičke aktivnosti mogu da preuzimaju šećer i bez insulina, mozak za to nije sposoban. Česti padovi šećera u krvi mogu se odraziti na koncentraciju, pa i na inteligenciju. A jako niske vrednosti glikemije, koje se ne popravljaju, mogu voditi i dijabetičnoj komi, u najtežim slučajevima.

Visoka vrednost šećera (hiperglikemija)

Kada se kod deteta izmeri visoka vrednost šećera u krvi, prva mera je dodavanje insulina, prema propisu lekara. Uvek je najbolje dati prvo manju dozu, ukoliko nismo sigurni kolika bi trebalo da bude. Stanja stresa (među njima i infekcije), čest su razlog skokova šećera, uz neadekvatnu ishranu.

Šećerna bolest- merenje

Šećerna bolest kao globalni problem

Od šećerne bolesti u našoj zemlji oboli jedno na 3.000 dece. Kada je u pitanju tip 1, oboli oko 150 dece godišnje, uzrasta do 14 godina. S obzirom na to da je sve veći broj gojazne dece, povećana je i učestalost obolelih od tipa 2 u tom uzrastu. Poznato je da šećerna bolest dovodi do brojnih posledica, ali ne nužno. Što znači da ona vodi posledicama samo kada je neregulisana. Svaka dobro regulisana šećerna bolest omogućava sasvim normalan život i nema uticaja na organe i tkiva. Ukoliko je dete gojazno, prvi korak je uticati na smanjenje telesne mase. A uz to, može se obaviti i test OGTT (oralni test glukozne tolerancije). Njime se utvrđuje potencijalna sklonost ka nastanku šećerne bolesti.

Test OGTT se sastoji u tome da dete dobije tačno određenu količinu glukoze. U zavisnosti od propisa lekara. I nju popije rastvorenu u vodi, na prazan stomak. Uzorak krvi se uzima po dolasku u zdravstvenu ustanovu, pre jela, kada se uzima i uzorak mokraće. A zatim se rastvor glukoze popije. Nakon 2 sata, uzima se novi uzorak krvi i uzorak mokraće. Normalne vrednosti šećera pre ovog testa su 3.6 do 6.1 mmol/L. Šećernom bolešću se smatra ako je vrednost pre testa veća od 7 mmol/L ili veća od 11 mmol/L nakon testa. Sklonošću ka šećernoj bolesti smatra se vrednost koja je pre testa 6,1 do 6,9 mmol/L ili nakon testa između 7.8mmol/L i 11,1 mmol/L. U tim slučajevima, treba se pobrinuti da se životne navike deteta koriguju.

 

OSTAVITE ODGOVOR