Početna U svetu knjiga Dečije priče Šešir profesora Koste Vujića (odlomak iz romana)

Šešir profesora Koste Vujića (odlomak iz romana)

362
0
PODELI

Donosimo ti odlomak iz romana o jednom zanimlјivom nastavniku i velikom prijatelјu svojih učenika, Kosti Vujiću. Napisao ga je Milovan Vitezović.

Šešir profesora Koste Vujića (odlomak iz romana)

Profesor Vujić je zastao, kao i uvek, pred vratima svoga razreda. Šta li su mu danas spremili? Pipnuo je obod šešira, da se usredsredi. U razred je, stalno, ulazio sa desnom rukom na obodu šešira, dok je levom naglo otvarao vrata, držeći dnevnik pod pazuhom. Potom bi, sa prvim korakom, skinuo šešir i bacio ga, preko razreda, na policu prozora nasuprot vrata. Prozor je, uvek za ovaj čas, imao da bude zatvoren, o tome je redar strogo vodio računa.

Profesor je ušao, skinuo je šešir i, pre nego što je pogledao u maturante koji ustaju, bacio ga u pravcu prozora, koji je, ovog puta, zjapio širom otvoren. Profesor se u neverici ukočio.

Maturanti su stajali u skamijama, kao da se ništa nije desilo. Jedino se Mihajlo Petrović sagao i iz skamije izvadio violinu. Potom je gudalom udario u skamiju, dajući dirigentski znak: „Tri, čet’ri!” Maturanti su zapevali koliko ih njihovo maturantsko grlo nosi:

„Priči ovoj nema spora,
Gimnazija otkad posta,
Nije bilo profesora,
Kao što jeste Vujić Kosta.

Sa pojavom i u svemu,
On je čudan, pa se pamti.
Ovu lјubav, prema njemu –
Prve muške maturanti.

Za dobru je šalu znao,
Anegdota osta niska.
Nemački je predavao,
Bio ličnost istorijska.”

„Znači, opevali su me. Još znam i za dobru šalu. Šta sad?” – pitao se u sebi profesor Vujić. Nije mu imalo druge, nego da prihvati igru. Seo je za katedru i upitao: „Ko je redar?”

„Ja, gospodine” – ustao je Jaša Prodanović. „Po kazni, od Tokvilјeve Demokratije.”

„Zatvori prozor, smesta!” – i dok je Jaša zatvarao prozor kroz koji je izleteo šešir, profesor je nastavio: „Jakove, šta ti misliš kao redar? Šta radiš, dremaš?” – nije mu dozvolio da odgovori. „Čekaj, ko će, prvo, da ide po šešir?”

„Ja, profesore.”

„Mogu ja!”

„Ja ću, gospodine!”

„Evo mene!”

Razred je bio na nogama, sem Cvijića.

„Ne možete svi, to je samo jedan šešir… Mogu samo dvojica! Recimo, neka idu, neka idu…” – profesor je neodlučno gledao po licima đaka: „Ni po babu, ni po stričevima, nego po azbučnom redu.”

Profesor se mašio za dnevnik, a đaci Branislav Rajić i Vasilije Simić bili su pred vratima.

„Hvala, gospodine profesore” – rekli su uglas, očito uvežbani, jer im ovo i nije bio prvi put da negde idu po azbučnom redu, čak su imali i nadimke po tome. Branislav – „Ni po babu”, a Vasilije – „Ni po stričevima.”

„Jakove Prodanoviću, ko je otvorio prozor?” – profesor se okrenu Prodanoviću, ukočenom, kao štap pobodenom, kraj zatvorenog prozora.

„Gospodine profesore, ne znam, majke mi, ja nisam” – Prodanović je davao ukočene odgovore.

„Kako, molim? Da li ja čujem dobro? Gospodin je redar, a ne zna ko je otvorio prozor? Iako mu je poznato da sam ja, izričito, naredio da se ovaj prozor za moje časove ne otvara! Dužnost redara je da otvori oči i vidi ko je otvorio prozor, a ne da se ponaša kao princ!”

„Nemam ja ništa sa prinčevima, moja su politička načela druge prirode!”

„Prodanović, još jednu nedelјu da bude redar!” – profesor je izrekao kaznu, bez upravnog obraćanja Prodanoviću, sa želјom da izbegne svaki razgovor o političkim načelima.

„Jednu imam, od četiri kaznene nedelјe, zbog knjige O demokratiji!”

„Još jednu, molim!”

„Ne može!” – Jovan Cvijić je prekinuo čitanje knjige.

„Molim, ko je to rekao?” – profesor se nalјutio.

„Ja. Jovan Cvijić.”

„Kako, Cvijiću? Kako ne može? Šta to znači? Ko je ovde razredni starešina? Treba li tebe da pitam? Ti ili ja? Zvekane jedan!”

„Pod zvekanom mi podrazumevamo biće koje govori nerazumno” – Cvijić je bio sasvim miran: „A moja upadica je bila na mestu, jer je iduća nedelјa poslednja nedelјa mature!”

„Dobro… Da… Može i meni da se omakne. Nisi zvekan, ali si mi upao u reč?” – povlačio se profesor, ali oprezno: „To nije odnos koji moraju da imaju maturanti Prve muške gimnazije prema svojem profesoru, prema starijem. Nisi zvekan, ali si nepristojan. Cvijiću, budi lјubazan i stani u ćošak!”

Cvijić je izašao s raskrilјenom knjigom. […]

Pošto su dva-tri puta kucali na vrata i pošto im je dva-tri puta rečeno – napred, u razred su ušli Branislav Rajić i Vasilije Simić, noseći šešir između sebe i s utiskom kao da nose neku bogzna kako tešku stvar.

„Gde ste dosad?” – pitao je Pavle: „Što niste došli po pomoć?”

„Morali smo da mlatimo šešir…”

„Profesorov novi šešir – kamenicama?”

„Samo smo ga prvo mlatili kamenicama” – rekao je Branislav.

„Pa kad ga nismo tako skinuli, ja sam morao da se popnem na lipu…” – nadovezao se Vasilije.

„Kako, molim?”

„Zapao je na lipu…”

„Pa ga nismo pogodili kamenicama…”

„Ja sam se peo na lipu da ga otresem…”

„I tako smo ga otresli, ja sam raširio ruke da ne padne na zemlјu.”

„Profesor vam se zahvalјuje na nesebičnom trudu” – rekao je Jovan Cvijić.

„Hvala, hvala, hvala na trudu. Na mesto” – i oni su po profesorovom uputu ostavili bojažlјivo šešir na policu i otišli na svoja mesta.

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR