Početna U svetu knjiga Bajke Šestorica kroz vasceli svet prolaze – Braća Grim

Šestorica kroz vasceli svet prolaze – Braća Grim

591
0
PODELI

Bio jednom jedan čovek koji je znao svakojake veštine. Bio je u ratu i držao se hrabro i valjano, ali kad se rat završio, otpušten je iz vojske i dobio je tri marjaša za poputninu.

„Čekaj samo”, reče on, “nećemo tako. Nađem li ljude kakvi mi trebaju, car će mi predati sve državno blago.”

Potom sav besan otide u šumu i onde vide nekakvog čoveka koji je iščupao šest drveta kao da su slamčice. On mu reče: “Hoćeš li da budeš moj sluga i da pođeš sa mnom?” “Hoću”, odgovori ovaj, “ali najpre da odnesem majci ovaj naramčić drva”, pa uze jedno drvo i obavi ga oko ostalih pet, zabaci taj svežanj  na rame i odnese ga. Potom se vrati i pođe sa svojim gospodarem, koji reče: “Nas dvojica ćemo, vala, kroz vasceli svet proći”. Idući tako posle nekog vremena naiđu na jednog lovca koji je klečao, uperio pušku i nanišanio. Gospodar ga upita:

“Lovče, šta to hoćeš da ustreliš?”

Ovaj odgovori: “Dve milje odavde na hrastovoj grani nalazi se jedna muva, pa hoću da je pogodim u levo oko.”

“Oho, pođi sa mnom”, na to će bivši vojnik, “ako nas trojica budemo zajedno, proći ćemo, vala, kroz vesceli svet”. Lovac odmah pristade i pođi sa njim; onda naiđoše na sedam vetrenjača čija su se krila vrtela veoma brzo, iako ni s leve ni s desne strane nije dopirao vetar, i nijedan listić nije treperio. Tada će vojnik:

“Ne znam šta to pokreće vetrenjače kad niotkuda ni daška vetra”, pa pođe dalje sa svojim slugama. Kad su prešli dve milje ugledaše jednog čoveka koji sedi na drvetu, zapušio jednu  nozdrvu a duva kroz drugu. “Zaboga, šta radiš tu gore?” upita vojnik. Čovek odovori: “Na dve milje odavde nalazi se sedam vetrenjača, pa ja evo duvam da se okreću”. “Oho, pođi sa mnom”, reče vojnik, “ako nas četvorica budemo zajedno, proći ćemo, vala, kroz vasceli svet”. Tada duvač siđe s drveta i pođe s njima, a posle nekog vremena opaziše jednog čoveka kako stoji na jednoj nozi dok je drugu otkačio i položio pored sebe. Tada reče vojnik:

“Bogme, baš si zgodno udesio da se odmaraš”. “Ja sam trkač”, odgovori ovaj, “pa sam otkačio jednu nogu da ne jurim suviše brzo; jer kad potrčim na dve noge, brži sam od ptice u letu.”

“Oho, pođi sa mnom, ako budemo zajedno nas petorica, proći ćemo, vala, kroz vasceli svet.” Na to on pođe s njima, i ne prođe dugo a oni sretose jednog čoveka koji je imao šeširić na glavi koji je nakrivio na jedno uvo. Tada mu se vojnik obrati:

“Baš kicoški! Baš kicoški! Ama što si tako nakrivio šešir na jedno uvo, izgledaš kao budalina.” Ne smem drugačije”, reče ovaj, “jer kad stavim šešir pravo, zavlada strahovit mraz, pa se ptice smrzavaju po nebu i padaju mrtve na zemlju.”

“Oho, pođi sa mnom”, reče vojnik, “ako nas šestorica budemo zajedno, proći ćemo, vala, kroz vasceli svet”. Potom njih šestorica stigoše u jedan grad u kojemu je car ovako obznanio: Onaj ko se bude takmičio s njegovom ćerkom u trčanju pa je pobedi, taj će je dobiti za ženu; ali ko izgubi moraće da se oprosti i sa životom. Prijavi se vojnik i reče:

“Ali ja želim da mesto mene trči moj sluga.” Car mu odgovori: “Onda moraš i njegov život ponuditi kao zalogu, tako da i svojom i njegovom glavom jamčiš za pobedu.” Kad to dokoniše i utvrdiše, vojnik prikači trkaču drugu nogu i reče mu:

“A sad budi hitar i pomozi mi da pobedimo.” Bilo je pak određeno da pobednik bude onaj ko prvi donese vode s jednog veoma udaljenog izvora, onda trkač dobi jedan krčag, a i careva ćerka jedan, pa oboje potrčaše istog trenutka; ali dok se careva ćerka tek samo malo udaljila gledaoci već nisu mogli videti trkača: Činilo im se da je vetar fijuknuo pored njih. On za tili čas stiže do izvora, zahvati krčag pun vode i okrete natrag. Ali ga pri povratku obuze umor baš na pola puta; on onda spusti krčag na zemlju pa leže i zaspa. Pod glavu je pak podmetnuo jednu konjsku lobanju, koja je tu ležala na zemlji, da bi mu bilo tvrdo pod glavom da bi se brzo probudio. U međuvremenu je careva ćerka – koja je takođe mogla brzo da trči, to jest onoliko brzo koliko to može običan čovek stigla do izvora pa je s krčagom punim vode pohitala natrag. A kad je videla kako leži i spava ona se obradova i pomisli: “Neprijatelj mi je pao šaka”, pa prosu vodu iz njegovog krčaga i odjuri dalje. Sad bi sve bilo izgubljeno da, na veliku sreću, lovac oštrih očiju nije stajao na vrhu dvorca pa je sve video. On onda reče:

“Neće, vala, careva ćerka izići nakraj sa nama”, pa napuni pušku i tako vešto nanišani da je metkom izbio trkaču konjsku lobanju ispod glave, a njega nije ozledio. Tad se trkač probudi, skoči i vide da mu je krčag prazan a da je careva ćerka dobro poodmakla. Ali on ne klonu duhom nego s krčagom opet otrčao do izvora, ponovo zahvati vode, i ipak stiže na cilj 10 minuta pre careve ćerke.

“Vidite li”, reče, “tek sad sam razdrmao noge, ono ranije ne bi se ni moglo nazvati trčanjem.”

Cara je pak jedilo, a još više ćerku, što će je dobiti takav prost, isluženi vojnik, pa se počeše savetovati kako da se otarase i njega i njegovih pratilaca. I car joj onda reče:

“Smislio sam nešto, ne plaši se, neće oni nikad stići svojim kućama.”

A njima reče: “Vi se sad skupa proveselite, najedite se i napijte”, pa ih odvede u jednu sobu u kojoj je patos bio od gvožđa, vrata takođe gvozdena, a prozori su bili zaštićeni gvozdenim šipkama. U sobi se nalazila trpeza prepuna đakonija, a car im reče:

“Uđite i uživajte.” A kad oni uđoše, on zaključa i zašipi vrata pa pozva kuvara i naredi mu da ispod sobe loži vatru sve dok se gvožđe ne užari. Kuvar tako i učini, i onoj šestorici u sobi, dok su sedeli za trpezom, poče da biva jako toplo, no oni su mislili da je to od jela; ali kad posta još toplije i kad oni htedoše da iziđu pa otkriše da su vrata i prozori zatvoreni, uvidiše carev zao naum i shvatiše da je hteo da ih poguši.

“Ali neće mu to poći za rukom”, reče onaj šeširićem, “ja ću učiniti da se stegne takav mraz da će se i vatra postideti i sakriti.” Onda namesti šeširić pravo i odmah nastade takav mraz da nestade žege a jela u činijama počeše da se lede. Kad prođe nekoliko časova, i kada car poverova da su oni već stradali od jare, on naredi da se otvore vrata, a i sam pođe da ih vidi. Ali kad se vrata otvoriše, sva šestorica se pojaviše čili i zdravi i rekoše da im je drago što mogu da iziđu i da se ogreju; jer u sobi je tako hladno da su se jela zaledila u činijama. Car sav razjaren siđe do kuvara, izgrdi ga i upita zašto nije izvršio ono što mu je naredjeno. Ali kuvar odvrati:

“Ima vatre isuviše, pogledajte sami.” Onda car vide da ispod gvozdene sobe gori ogromna vatra i uvide da onoj šestorici na taj način ne može nauditi. Sada car ponovo stade razmišljati kako da se oslobodi neželjenih gostiju, pa pozva njihovog vođu i reče mu:

“Ako budeš hteo da se okaniš prava na moju ćerku, daću ti zlata koliko god želiš.” “Hoću gospodaru”, na to će vojnik; “dajte mi onoliko zlata koliko može poneti moj sluga pa vam ne tražim ćerku.” Car rado pristade na to a vojnik produži:

“Onda ću za dve nedelje doći da uzmem zlato.“

Potom sazva sve krojače iz celog carstva, te su dve nedelje sedeli i šili jednu veliku vreću. Kad je dovršiše, zabaci je na rame onaj snažni, koji je mogao da čupa drveće, i s njom iziđe pred cara. A car će:

“Kakav li je to đida kad na ramenu nosi trubu platna veliku kao kuća?” Pa se uplaši pomislivši koliko li će taj zlata odvući. Onda naredi da se donese hiljadu oka zlata; to zlato je nosilo šesnaest carevih najjačih ljudi, ali snažni ga zgrabi jednom rukom, strpa ga u vreću i reče:

“Zašto odmah niste doneli više? Pa to jedva da je dno pokrilo.” Onda car naredi, te malo-pomalo donesoše sve njegovo blago, a snažni ga strpa u vreću, koja se ni do polovine ne napuni.

“Dajte još”, uzviknu on, “ovo nekoliko mrvica neće je napuniti.” I car beše prinuđen da naredi da se iz celog carstva doveze još sedam hiljada kola punih zlata; a snažni ih strpa u vreću zajedno sa upregnutim volovima.

“Neću mnogo da zagledam”, reče, “nego ću uzeti sve što mi dođe pod ruku, samo da se vraća napuni.” Kad je sve to strpao unutra, i kad je i pored toga moglo još dosta da stane, on reče:

“Da mi sad lepo ovo prekratimo, dešavalo se već da se vreća zaveže i kad nije puna.” Onda je vrže na ramena i otide sa svojim društvom. Videvši kako je jedan jedini čovek odnosio bogatstvo cele zemlje, car se razjari i naredi svojim vojnicima da uzjašu na konje, pa da pojure za onom šestoricom i oduzmu vreću onom snažnome. Dva puka careve vojske brzo ih stigoše i stadoše vikati: “Vi ste zarobljeni. Ostavite vreću sa zlatom, ili ćemo vas saseći.” “Šta rekoste?” Reče onaj što silovito duva, zarobljeni smo? Pre no što do toga dođe vi ćete, koliko vas ima, zaigrati u vazduhu”, pa zapuši jednu nozdrvu a kroz drugu dunu na oba puka, tako da se razvejaše i poleteše sinjim nebom preko brda i planina, jedan ovamo, drugi onamo. Neki narednik zakuka za milost, vičući da ima devet rana i da je valjan vojnik koji ne zaslužuje takvu sramota. Tada onaj malo popusti, te se narednik spusti na zemlju ne ozledivši se; a duvač mu onda reče:

“Sad se vrati caru i reci mu da slobodno pošalje još konjanika, a ja ću ih sve redom oduvati u vazduh.”

Razbravši tu poruku, car reče: “Pustite ih neka idu, u njima je neka sila.” I tako njih šestorica odnesoše blago kući i podeliše ga, pa su zadovoljno živeli do kraja svoga veka.

 

OSTAVITE ODGOVOR