Početna U svetu knjiga Dečije priče Siroto ždrebe – Svetlana Velmar Janković (odlomak)

Siroto ždrebe – Svetlana Velmar Janković (odlomak)

1564
0
PODELI

Ako ste se nekada pitali kako je Marko Kralјević sreo svoga konja Šarca, jedan od mogućih odgovora daje vam priča Siroto ždrebe Svetlane Velmar Janković. Ona se nalazi se u Knjizi za Marka koja vam je sigurno poznata iz mlađih razreda. Evo jednog dela te priče:

Siroto ždrebe – Svetlana Velmar Janković

Kiša je padala već peti dan.

Nije padala – lila je. Ni nos nisi mogao da promoliš napolјe, a kamoli da iziđeš.

Bilo je nesnosno. Marko je svaki čas gledao kroz male četvrtaste prozore prema nebu ravnomerno prekrivenom sivim oblacima iz kojih su se sručivali mlazevi. S kojeg god prozora da je upirao pogled sagledano parče neba izgledalo bi isto, utapkano u mokro sivilo. Sunca nije bilo ni od korova. […] Iz velikih buradi postavlјenih oko svih kula i zgrada u njihovom gradu Prilepu, kišnica se prelivala. Mogao je da zahvati koliko je hteo od te kišnice u svoja mala drvena vedra, a da ga pri tom niko ne opominje da štedi vodu.

Uostalom, svi su zbog te silne kiše bili prezadovolјni. „Pala je baš kad je trebalo“, govorili su.

„Pala je baš kad nije trebalo“, mislio je Marko.

-Pitam se šta li samo smišlјaš kad stojiš tako ukiplјen ispod tog prozorčeta? I sam vidiš da kiša još pada i da neće skoro prestati.

Nјegova lepa i stroga majka Jevrosima stala je iza njega i milovala ga je po kosi.

-A šta ako više nikada ne prestane?-Kiša? To ne može biti.

-Može. Zar nije baš tako bilo u doba kad je živeo Noje? I naš kaluđer, otac Simeon mi je pričao o tome, a i ti si mi pričala. Siguran sam da je tada padala baš ovakva kiša.

-A ja sam sigurna da bi ti trebalo da uzmeš nešto da radiš, a ne da jednako zuriš u oblake. Jesi li sredio podrumče?

-Jesam.

-I nahranio sve životinje?

-Jesam.

-Onda se poigraj malo s braćom.

-Gnjave me, majko. Još su mali i stalno se pekmeze. Ne umeju ni da se igraju.

-Ni da čujem neću da rođena braća mogu da te gnjave. Kakve su to reči!

-Pa Ana ih mnogo bolјe čuva od mene. Šta ću im ja? Odoh u podrumče.

-Zapamti da izvan grada ne smeš!

-I neću!

Majka se nasmejala kad je videla kojom je brzinom Marko istrčao iz odaje. I te kako bi on izvan grada, ali je znao da je to po ovoj kiši nemoguće. Nije mogao neprimećen ni u podrumče, a kamoli kroz gradske kapije. Otac je naredio stražarima da po ovom nevremenu niko ne sme nikuda izvan zidina grada. A otac je bio gospodar u Prilepu i u okolnim naselјima. Svi su ga slušali bez pogovora. Marka ne bi propustili ni po koju cenu, jer je on često ceo dan lutao po obližnjim brdima.

Da, poznavao je svaku stazu, svaku stenu, svaki zavijutak. Činilo mu se da u šumama poznaje već i svako drvo.

Ničega se nije bojao. Ni zmija, ni vukova, ni medveda. Zmijama je znao sva legla a zmije su znale njegov laki korak. Niti je on dirao njih, niti su one dirale njega. […]

Mogao je da luta i istražuje do mile volјe. Kad bi se baš umorio, vraćao bi se u svoje sklonište. Za njegov mali podrum u gradu znali su svi, ali za njegovo sklonište izvan grada nije znao niko. Čak ni njegov najbolјi prijatelј, oružar Mirko. To je bila njegova, Markova tajna.

Pronašao je to sklonište još prošlog leta dok je trčao za jednom šarenom, neobičnom pticom. Nikad takvu pticu nije video i hteo je da otkrije gde joj je gnezdo. Letela je ispred njega, ali usporeno, kao da ga je pozivala da je sledi. Iznenada, na njegove oči, uletela je među lišće puzavica što su niz okomitu stenu plele pravi viseći ćilim. […] Dok je čistio trunje sa sebe stojeći iza zastora od puzavica, usledio je usek, ulaz u pećinu.

Oprezno se približavao ulazu, a još opreznije počeo da ulazi. Nјušio je vazduh: ne, nije mirisalo na kakvu zverku. Prvo se našao u kratkom hodniku a onda zakoračio u kružnu malu prostoriju. Bila je prilično mračna ali, koliko je mogao da razazna, suva i čista. Osetio je da tu još niko nije stanovao, bar ne u skorije vreme. Od sad će stanovati on! Našao je sebi pravo pravcato sklonište.

Hvala ti, ptičice – rekao je glasno a glas mu se odbio o zidove pećine. –Jesi li tu negde?

Ali, ptice nije bilo u pećini.

Od tada je Marko u skrovištu napravio svoj drugi dom. Od suvog lišća i borovih iglica udesio je ležaj, od jednog kamena, koji je jedva dovukao, sto. Iz kuće je, krišom, uzeo stare, meke tkanice za pokrivanje, vrč u kojem je držao vodu i dva mala drvena vedra. Na kamenu stolu imao je žižak i luč kojim se, u to daleko doba, mogao upaliti žižak. […] Ali da se vratimo Marku koji je izjurio iz kuće i trči po kiši. Sav je očajan što već punih pet dana, od kako je počela ova kišurina, nije smeo u sklonište. Dotrčao je do oružnice, lupa malim zvekirom o vrata i doziva svog prijatelјa, oružara Mirka.

Uh, al si mokar – rekao mu je Mirko dok je za njim zatvarao teška drvena vrata oružnice. Ogrni ovu opakliju.

-Ne treba, nije mi hladno.

-Ma ogrni, da se osušiš. Šta će ti groznica sad kad kiša prestaje.

-Otkud prestaje kad pada sve jače. Od jutros kao da se nebesa izlivaju.

Tako uvek biva pre nego što stane. Videćeš da će do kraja dana kiša prestati.

U Marku, kao upalјeni žižak, zasvetli plamičak radosti. Mirko nikad nije tvrdio nešto u šta nije siguran. Ako kiša stvarno prestane do večeri, možda će uspeti da stigne do skloništa i nazad pre nego što se zatvore gradske kapije.

U ovaj čas, to je želeo više od svega na svetu.

Da li da se poveri Mirku? Pa on mu je najbolјi prijatelј.

Ne, ne može: još mora da čuva svoju tajnu zbog koje je tako nespokojan.

Ta tajna je bila u tome što je u skrovištu držao malo iscrplјeno ždrebe. Našao ga je pre nešto više od dve nedelјe, pored lipsale majke. Mrtva ždrebica i njeno živo mladunče ležali su u šumi blizu druma – zgodan plen i za lјude i za zveri. Ždrebicu je, najbolјe što je umeo, zatrpao zemlјom, granjem i lišćem a ždrebence je, uz tešku muku, odneo u skrovište. Drhtalo je od straha, hladnoće i iscrplјenosti. Bilo je to jedno usamlјeno, siroto ždrebe koje je Marko odmah zavoleo. Položio ga je na svoj ležaj od lišća, napojio vodom – bilo je vrlo žedno – i utoplio pokrivačem.

-Ne boj se – šaputao mu je – sad si na sigurnom. Ti si moje malo, siroto ždrebe. Idem da ti nađem mleko.

To je bilo lako obećati, ali teško ispuniti. Ako uzme malo mleka iz kuće, primetiće majka. Ako uzme iz mlekarnika ili iz staje, primetiće mlekarica. A čim neko od odraslih primeti da mleko nedostaje, moraće da prizna da ga je on uzeo, a oni će pitati šta će mu toliko mleko. Onda će morati da im kaže i za ždrebe, a oni će mu ga oduzeti. Reći će mu da tako postupaju zato što će se oni, odrasli, bolјe starati o ždrebetu nego on, nedorasli dečak.

Pri tom bi se otkrilo i njegovo skrovište.

Ne, ne: niko ne sme ništa ni da primeti ni da sazna.

Još jednom je pomilovao ždrebence ututkano u pokrivače, a ono ga je gledalo sa poverenjem. Više nije podrhtavalo.

Izišao je iz pećine u brizi. Ako ne nađe mleko, ždrebe će sigurno uginuti. Još je tako malo. Šta da radi?

Dok je razmišlјao, rasejano je čupkao lišće puzavice. Odjednom, iz zelenog zastora izlete ona šarena ptica koja ga je, prošlog leta, i dovela do pećine.

-Hej, stani, stani! Toliko te tražim! – doviknu joj Marko, provuče se kroz puzavice i potrča za pticom.

Opet je letela usporeno kao da ga je i ovog puta upućivala da je prati. On ju je i pratio, trčeći. Uletela je u šumu pa pravo u jedan gustiš od granja i žbunja koji je izgledao kao mali šator. Tu, u tom gustišu, zaklonjenu žbunjem, Marko je ugledao mladu divokozu sa dva jareta.

Šarena ptica je sletela divokozi na glavu i nežno je počela da je klјuca.

Marko se polako primicao gustišu. Divokoza se nije pomerala. Okrenula je glavu ka njemu i mirno ga posmatrala. Videlo se da ga se ne plaši.

-Ja sam ti prijatelј – šapnuo je Marko, približavajući se. Bio je siguran da ga divokoza razume.

Sasvim joj se približio i počeo da je miluje. Jarići su odmah počeli da se guraju oko njega i oko majke.

Onda je ugledao njeno vime nabreklo od mleka.

Shvatio je.

-Šta si ti? Ko si ti? – upitao je šarenu ptičicu koja je sad stajala divokozi na leđima. –Moja ptičica-sestrica? Moja dobra vila?

U ono vreme o kojem pričamo, zaista se verovalo da postoje vile, dobre i zle. Marko je mnogo puta čuo da žive u šumama, ili pored gorskih jezera. Dobre pomažu lјudima često se pretvarajući u ptice, ili u srne, ili u pčele.

Ptičica mu je odgovorila nekim srebrnastim cvrkutom i Marko je razumeo da je dobrodošao u ovu porodicu divokoza.

Otrčao je u sklonište, po vedro.

Razume se da mu je divokoza dozvolila da je pomuze. Ždrebe je bilo spašeno.

Jeste, ali ne zaboravite da se sve to događalo pre no što je počela da pada kiša, za onih lepih sunčanih prolećnih dana kada je Marko mogao najmanje dva puta da obilazi, hrani i izvodi ždrebence. Dabogme da je ono raslo i napredovalo. Ali šta je bilo sa njim sad, za ovih pet dana, kad Marko nije mogao da ode do skloništa da obiđe i nahrani ždrebe? Samovalo je u pećini gladno i napušteno, a on je mogao da se stara samo o životinjama u podrumčetu. Bolјe da je, čim mu je to palo na pamet, odneo u sklonište i kornjače, i ježa, i puževe. Ždrebe onda ne bi bilo samo. Bili bi svi zajedno, kao u Nojevom kovčegu, na suvom, dok napolјu lije kiša.

Hej, prestala je, već u prvim poslepodnevnim satima. Oružar Mirko je, kao i uvek, bio u pravu. On je tačno pogodio a majka nije. Kiša je polako prestajala, pa je počelo da se razvedrava. Posle pet dana i pet noći pomolilo se čak i sunce.

Marko je na brzinu ručao, uzeo iz ostave, bez pitanja (što nikako nije smeo) nekoliko grumena soli, skrio ih i jurnuo prema otvorenim gradskim kapijama.

Sve je, okupano, bleštalo pod suncem.

-Osmah u skitnju, a? – šalili su se stražari na gradskim kapijama s Markom.

Čim im je izmakao iz vidnog polјa, potrčao je kao bez duše ka skrovištu.

Pravi plјusak od kaplјica sručio mu se na glavu dok je pomerao zastor od puzavica, ali nije mario.

Uleteo je u pećinu.

Koji je to prizor bio! Svi su bili tu!

Ždrebence je baš sisalo divokozu a ona je, blaga i strplјiva, puštala svog posinka, svoje treće, proždrlјivo dete, da se nasiti. Jarići su se, ako i obično, gurali, muvali i meketali, a šarena ptica je nevino stajala na kamenom stolu, pored vrča sa vodom i žižka.

Za ovih pet dana ždrebence se ugojilo i ojačalo, a i jarići su porasli.

Marko čučnu pored kamen-stola.

-Opet si ti sve udesila, pričice-sestrice! Sve si ih dovela ovde i spasla! Kako da ti zahvalim?

Ptičica ga je gledala, vrtela glavicom, cvrkutala pa mu je sletela na ruku u kojoj je držao grumenje soli, spremlјeno za divokozu.

Bio je presrećan.

 

OSTAVITE ODGOVOR