Svako je genije. Ako sudite o ribi po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, živećete ceo svoj život verujući da je glupa.
Albert Ajnštajn
Jednom davno, životinje su zaklјučile da moraju da urade nešto izuzetno da bi se rešio problem „novog sveta.“ Zato su organizovale školu.
Usvojile su raspored časova koji je uklјučivao trčanje, pentranje, plivanje i letenje. Da bi se raspored lakše ispoštovao, sve životinje morale su da uče sve predmete.
Patka je bila izvanredna u plivanju, zapravo bolјa i od svog nastavnika, ali je dobila jedva prelaznu ocenu iz letenja, a jako slabo je trčala. Pošto je sporo trčala, morala je posle škole da ostaje i odrekne se plivanja da bi vežbala trčanje. Tako je bilo sve dok joj se opne na nogama nisu izranjavile, pa više nija mogla dobro ni da pliva. Međutim, u školi se prihvatala prosečnost, pa se niko, osim patke, nije zbog toga uzbuđivao.
Zec je u početku bio najbolјi u trčanju, ali je na kraju imao loš prosek ocena jer je sve vreme morao da vežba plivanje.
Veverica je bila odlična u pentranju sve do frustracije na času letenja, kada je nastavnik terao da leti sa tla umesto sa vrha drveta nadole. Doživela je stres i dobila upalu mišića od preteranog napora, a zatim je ocenjena trojkom iz pentranja i četvorkom iz trčanja.
Orao je bio problematično dete jer ga je bilo teško disciplinovati. Na času pentranja pobedio je ostale u trci do vrha drveta, ali je bio uporan u tome da na svoj način do tamo stigne. Na kraju godine, jegulјa, koja je umela izuzetno dobro da pliva, ali sasvim slabo da trči, pentra se i leti, imala je najbolјi prosek i bila je pohvalјena.
Prerijski psi nisu davali decu u školu i protestovali su zato što uprava ne želi u raspored časova da unese kopanje i zakopavanje. Svoju decu dali su na zanat kod jazavca, a zatim su se udružili sa mrmotima i krticama da bi osnovali jednu dobru privatnu školu.
Melem za dušu – Džordž H. Rivis
O školama
Današnje školstvo u većini zemalja pa i u našoj posmatra decu kao jedan organizam, potpuno i jednako spreman da nauči i uradi sve šta se od njega traži. Svako dete je više ili manje nadareno za nešto, na svetu ne postoje dva ista deteta i dva ista karaktera. Svi mi se razlikujemo, imamo vrline, mane, slabosti. Pa zašto onda tretiramo decu kao da su jednaka, stavljamo ih u kalupe i pravimo od njih robote. Učitelj stoji ispred odeljenja od po 30-ak učenika, od kojih svako ima različite osobine, potrebe i darove i sve ih uči na isti način. Ima li to ikakve logike?
Životinje iz ove priče, ustvari su naša deca koja se svakodnevno prilagođavaju obražovnom sistemu, a ne on njima. Pa su tako plivajući uzvodno po gradivu, kao mali zeka iz ove priče frustrirana i besna. Shvate da ne mogu da odgovore na sve ono što se od njih traži, a nekako ipak moraju. Društvo to od njih traži, setite se veverice koja je „doživela stres i dobila upalu mišića od preteranog napora, a zatim je ocenjena trojkom iz pentranja i četvorkom iz trčanja.“ Dete koje nikada ne pronađe svoj dar, neizostavno će sebe smatrati glupim i beskorisnim.
