Ljubomora je jako osećanje, teško je podnose čak i mala deca jer ne znaju šta im se događa. Ako je jaka, može neko vreme da kvari detetov život. Ljubomora se teško može sprečiti, ali se može uticati kako bi se ona pretvorila u neka druga osećanja, bezbolna i konstruktivna. Može se razvitu u ranom detinjstvu, a posebno prilikom proširenja porodice. Starija deca znaju da budu itekako ljubomorna na svog brata ili sestru. Evo jedne interesantne priče u kojoj je obrađena ova tematika i koja može biti veoma korisna kako za decu tako i za roditelje.
Smeta mi brat
Prve visibabe na pijaci govorile su o proleću koje nailazi. Radost dece bila je veća od zadovoljstva odraslih jer, sada će opet početi igre u parku i dvorištu, opet će druženje biti radosnije.
Proleću se radovala i Mira, iako je već nekoliko meseci bila puna briga i pitanja. Nikako joj nije bilo jasno šta to roditelji govore o sestri i li bratu koji će uskoro deliti njihovu ljubav sa Mirom. Kako to deliti? Doduše, zna ona da deliti znači, recimo dobiti pola jabuke ili pomorandže, ali kako se deli ljubav?
I dok su se pitanja množila, a odgovora nije bilo, došlo je i vreme koje je ranije bilo puno uzbuđenja oko priprema za Mirin rođendan. A ove, nikako da počne.
Tek kada je mama otišla u porodilište, tata je objasnio da se proslava rođendana odlaže. To se Miri nije dopalo, ali je ćutala. Uostalom, otac je bio toliko nervozan, da ona nije smela ništa da pita.
Radost u kući kada se rodio brat, bila je radost i za Miru. Činilo joj se da će sve biti uzbudljivo i lepo, jer brat je bio mali, kao lutka, i ona će moći da se igra sa njim. Ali, od prvog dana, njoj nisu dozvoljavali ni da ga pomiluje, ni da mu drži flašicu, a o tome da ga drži nije smela ni da sanja. Čak su joj zabranjivali da prilazi njegovom krevetiću, kao i da dovodi drugarice u kuću. Osećala se zapostavljenom. Niko sa njom ne razgovara, niko ne čuje njena pitanja.
Istina, ima ona drugarice, i školu, i zadatke, ali, ipak… Množilo se to „ipak“ do te mere da je čak i učiteljica primetila. Mira više nije bila onako vesela, a ni sveske ni zadaci nisu bili uredni i na vreme urađeni kao nekad. A svaki pokušaj da razgovara sa Mirom završavao se suzama i ćutanjem.
I u kući su primetili u njenom ponašanju. Ali, nisu obraćali dovoljno pažnje na to. Tek kada je na zakasneloj proslavio rođendana jedna drugarica htela da vidi brata, i kada je Mira grubo rekla: „Šta imaš da gledaš, to je jedno kmezavo i dosadno derište“ – roditeljima je sve bilo jasno.
Morali su da potraže pomoć psihologa. Naravno, nije bilo teško otkriti da su sve promene u njenom ponašanju bile izazvane ljubomorom koja se kod nje javila i razvila zbog toga što roditelji nisu umeli da je pripreme za dolazak novog člana porodice. Uostalom, ona je to i rekla, kada je psiholog poveo razgovor o školi: „Smeta mi brat, ne mogu da učim“.
Trebalo je mnogo truda i vremena da Mira postane opet ona vedra devojčica koja danas zna da je roditelji vole kao i pre.
