Pred vama se nalazi ukratko prepričano delo “Smrt Smail-age Čengića”. Tekst koji je pred vama može vam veoma dobro poslužiti i kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da svakako pročitate delo i doživite ga na svoj način.
Smrt Smail-age Čengića
„Narod bez narodnosti jeste tijelo bez kosti“ – glavna misao koja prožima najpoznatije delo Ivana Mažuranića, spev smrt Smail-age Čengića.
Glavnu temu speva čini istorija crnogorskog naroda 19. veka i pogibija poznatog junaka Smail-age, kojom se završavaju sve muke i zločini napaćene raje. Njegova pogibija je istorijski događaj i predstavlja osvetu Crnogoraca za sva nedela koja im je učinio, za strahovita mučenja, sramote i poniženja koja su pretrpeli i neizbrisive traume kroz koje su prošli. Spev se sastoji od pet celina ili pevanja koja se dopunjuju i daju potpunu sliku Smail-aginog bahatog i nemilosrdnog ponašanja zbog kojeg je i platio glavom. Pored Smail-age javljaju su i sledeći likovi: starac Durak, njegov sin Novica, stari sveštenik, guslar Bauk, Crnogorci, raja – kolektivni junak.
1. Agovanje
Smail-aga naređuje slugama da mu dovedu zatočene Brđane zajedno sa starcem Durakom. On je zarobljen jer se suprotstavio agi i posavetovao ga da oslobodi narod, jer su Crnogorci veoma ponosni i gordi i osvetili bi se kad-tad agi. Agu to ne zanima, naprotiv, ljuti se na starca, iako i on sam zna prirodu raje koju muči.
Narod dovode sav izmučen, u lancima, okovima, ali agi to nije dovoljno, već on smišlja nove muke. Jedne nabija na kolac, druge veša, a ostalima odseca glave. Muke su strahovite, ali način na koji Crnogorci podnose te muke vredne su divljenja i oduševljenja. Oni umiru dostojanstveno, bez kukanja i poniženja, što će posebno iznenaditi prisutne Turke, ali i samog agu čijim se srcem širi podjednako i bes. U ljutnji i očaju, jer raja nije umrla onako kako je on hteo, aga ubija starca Duraka, mudrog poznavaoca crnogorske naravi.
2. Noćnik
Tiranstvo age usloviće nove nevolje i zla, što dovodi do nastajanja poglavlja Noćnik. U njemu je opisano kako se Novica, Durakov sin želi osvetiti Smail-agi Čengiću, za ubistvo oca. Gonjen mržnjom, kreće se noću, ostavljajući utisak tajanstvenog i nepoznatog čoveka. Novica je naumio otići crnogorskom taboru kako bi zajedno sa njima izvršio osvetu, koja se u ovom delu shvata kao borba za više Ideale, kao izraz božanske pravde i etike. Njegova lična sebična težnja za osvetom postepeno prerasta u kolektivnu osvetu. Međutim, on zna da se zaputio tamo gde i nije baš poželjan, jer tabor kome se približava njega smatra „krvnikom“ Crne Gore. On se plaši iz razloga što i sam zna da crnogorski narod diše kao jedan čovek, da su ujedinjeni i istrajni, ali i pored straha njega pokreće mržnja prema tiraninu Smail-agi, te je spreman da i po cenu života ostvari svoj cilj. Nakon što će ga krstiti sveštenik, Novica biva zvanično prihvaćen.
3. Četa
Sredinu speva o Smail-agi čini pevanje pod nazivom „Četa“. Lična osveta koja je opevana u prethodnom pevanju u ovom gubi svaki trag, ona postaje kolektivna. Ovo pevanje je u znaku epske vizije junaštva. Četu čine hrabri i odvažni ljudi koji se skupljaju na Cetinju. Po svemu sudeći, četa je jedinstvena, posebna, jer crnogorski narod deluje kao jedno biće – drže se zajedno. Njima je lasno poginuti zarad izvršenja božanske pravde. Četa nije ni velika ni lepa, ali nju čine oni koji se ističu junaštvom i hrabrošću i koji se samostalno odlučuju da budu deo kolektiva. Narod je znao da se junaci ne mere peđu, već srcem i pameću. Njima hrabrosti ne manjka, a svu podršku i brojne savete dobijaju od starog sveštenika koji ih podseća na poreklo, pretke, zemlju u kojoj su rođeni i za koju je prolivena krv. Uz veliku podršku i motivaciju, četa nastavlja svoju zamisao i kreće se ka šatoru Smail-age Čengića.
4. Harač
Again lik prikazan je na najrazličitije načine. Međutim, stih koji ga najbolje opisuje jeste: „Dobar junak, da je čovjek taki“. Kroz čitavo ovo poglavlje aga se prikazuje kao veliki tiranin i goropadni vladar. On dolazi u Gacko polje ne bi li pokupio harač od sirote raje. Šalje svoje sluge da skupe ono što mu pripada i pritom ne biraju načine na koje to čine. Haračlije traže: zlatan novac, debelog ovna i devojku. Jadan narod, namučen i ponižen trpi užasne batine, iživljavanja i uvrede, jer je agi ispod ponosa da on silan i prek ne dobije ono što želi.
Sve to podstiče još agresivnije ponašanje age i haračlija, sa jedne strane i veliko stradanje naroda, sa druge strane. Narod je ostao bez ponosa, slobode, ali to tiranima nije bilo dovoljno. Oni se trude da na svaki način povrede narod, te tako ponižavaju gladan narod, bacajući im ogolele koske od ovna čije su meso oni pojeli. Kraj ovog poglavlja u stvari je kraj tiranstva i mučenja koja je aga sprovodio nad narodom. Dok Bauk peva pesme o aginom junaštvu odjednom se čuju puške – to se četa digla na noge, sprovodi osvetu. Aga gine, ali ne boreći se, već bežeći od rasrđenih Crnogoraca. Njegovom pogibijom završen je težak period crnogorskog naroda.
5. Kob
Na svetu ništa nije večno. Sve prolazi. Zlo i nepravda kratkog su veka. Agina zlodela takođe su bila kratkog veka. Takav silan junak postao je lutka koja se klanjala svima – služila je podsmehu. Crnogorski narod se osvetio, ali verovatno nikada nije zaboravio strahote i muke.
