Srpske narodne poslovice za decu i njihovo značenje

Izabrane narodne poslovice

1. Zdravlje je najveće bogatstvo. (zdrav čovek ima hiljadu želja a bolestan samo jednu)
   2. U ratara crne ruke, a bela pogača. (dok se ruke ne uprljaju radom u njivi, nema ni pšenice ni hleba)
   3. Blago mudroj glavi i vrednoj ruci. (pametni i vredni ljudi uvek su uspešni i zadovoljni)
   4. Svako je kovač svoje sreće. (čovek sam sebi stvara budućnost)
   5. Šaljiva druga družina ljubi. (duhovitog i zabavnog čoveka svak hoće u svoje društvo)
   6. Čistu obrazu malo vode treba. (narodna poslovica o poštenju )
   7. Ako ne možemo kako hoćemo, a mi ćemo kako možemo. (ako se nešto ne može uraditi, uradiće se koliko može).
   8. Teško tome ko za tuđom pameti ide. (povodljivi i lakomisleni ljudi uvek stradaju kroz život)
   9. Reči treba meriti, a ne brojati. (nije važno ko koliko kaže, već šta kaže)
   10. Lako je govoriti, ali je teško tvoriti. (lako je nešto reći, ali je mnogo teže to i uraditi)
   11. Jezik gore može poseći nego mač. (ponekad reči mogu izazvati velik bol)
   12. Kućni je prag najveća planina. ( teško se čoveku samo od kuće otisnuti, a posle ide kud naumi)
   13. Nauka je jedna muka, a oduka dvije muke. (loše navike se lako steknu, teško ih se kasnije osloboditi)
   14. Ne vidi dalje od nosa. (kaže se za onog ko ne razume ništa)
   15. Kad mator pas laje, treba videti šta je. (treba uvažavati upozorenja starijih)
   16. Stari lisac se u kljusu ne hvata. (iskustvo čini čoveka opreznijim)
   17. Očima više valja verovati, nego ušima. (više veruj u ono što vidiš nego u ono što čuješ)
   18. Poštenoga je čoveka lasno prevariti (lako je prevariti poštenog čoveka, jer on sve ljude gleda kroz svoje poštenje)
   19. Starije je jutro od večere. (kad za nešto treba još malo razisliti, onda treba pustiti da odluka prenoći)
   20. Dobar glas daleko se čuje, a rđav još dalje. (dobre vesti se daleko čuju a loše još dalje)

Šta su poslovice?

Poslovice su celovite misli, narodne mudrosti nastale na osnovu nekog životnog iskustva. Iza mudrosti koju izražavaju, uglavnom stoji, jedno jako osećenje. Označavaju opšte ljudska i  istinita zapažanja. Obavezno Imaju prenešeno značenje. Poslovice stajati samostalno, nezavisno od govora, a da ništa ne izgube od svoje lepote. Poslovicama se nešto nepobitno tvrdi i dokazuje.

Vuk Karadžić je ovako o poslovicama govorio: „Koliko je meni do sad poznato, u narodu našemu nema imena za poslovice, nego kad se koja hoće da rekne, obično se govori Štono stari vele; ili Štono babe kažu i td.“